Самохрани родитељ: И увече, када анђео заспи, ко зна шта је на твојој души, у твојој глави…

Када уђеш у аутобус а нека жена просто не жели да ти устане, нема везе што жонглираш са две кесе, дететовим ранцем и дететом, а возача не дотиче ни лежећи ни ништа, човек је на тркама.

Foto: Canva

Када уђеш у пошту са дететом, ни не желиш да идеш преко реда али деда добацује да смо безобразни што долазимо са децом да би ишли преко реда а ти немаш коме да оставиш дете док завршиш неке ствари, између осталог и плаћање неких рачуна.

Када видиш ципеле које ти се баш свиђају али ти је и дете видело чизмице иако има три пара, па се одрекнеш тих ципела иако иде зима а ти још увек у летњој обући.

И увече, када анђео заспи, ко зна шта је на твојој души, у твојој глави…

Када ти кажу да си се заробио, а ти се баш осећаш ослобођено. И још те убеђују да си у свему погрешио, да си тужан, нервозан, бесан, а теби заправо прелепо, осим док те нервирају са тим својим ставом.

Када журиш са посла кући да што пре стигнеш до детета, зато што ти недостаје и фали, па само о њеним књижицама за лаку ноћ размишљаш, а сутрадан те нападну што се ниси јавио већ си само прошао поред њих.

Када ноћу, док сви спавају, тебе температура детета пробуди, када се исповраћа, када нешто ружно сања, кога занима како си ти, да ли си уморан.

И када пијеш четврту кафу а тек је подне, знаш да није здрава и сви ти то говоре али ти само ћутиш јер мораш остати будан а они не капирају да ниси спавао због детета.

Када са осмехом тумараш около само да не би улазио у дубљу расправу са било ким.

Док тако живиш заправо научиш да је заправо све то јако вредно, јер захваљујући томе твоје дете не скида осмех са лица.

Дете у први план, ми као позадина, као тихи борци за те мале осмехе и ништа не тражимо нити очекујемо све док осмеси нашој деци стоје.

Извор: sarintatalaki.wordpress.com