Самостално дете, срећни родитељи: Не будите жртва своје деце!

децембар 16 21:06 2016

Постоје и они родитељи који су у свом детињству били превише збринути, заштићени и размажени, па су и од своје деце направили беспомоћне и неспособне људе

mama dete

Првог дана у обданишту, Лилијана све помно посматра и иде од стола до стола. Намерно, непажљиво и муњевитом брзином обара Моникин цртеж на под и гази га. Затим узима Аланову уљану креду и њоме у пролазу жврља Анину слику, коју је она нацртала с великим трудом. Није прошло ни три минута а сва деца почела су да се чувају од Лилијане.

Када им се она приближи, деца сакривају своје ствари. Крећем ка Лилијани. Цури јој нос.
„Где ти је марамица?“, питам је.
„У гардероби!“ Она шмркће и жели да јој донесем марамицу. Хватам је за руку и одлазим с њом у ходник где јој је окачена одећа. Након одређеног времена Лилијана пркосно извлачи марамицу из џепа и баца је пред моја стопала. Ја се не померам.

„Мораш да ми обришеш нос“, наређује ми. Ја се удаљавам. Лилијана пркосно брише нос и баца прљаву марамицу на под.

„Прљава папирната марамица баца се у корпу за папир која стоји тамо“, кажем јој одлучно. Лилијана ме одмерава од главе до пете, затим одлучује да подигне марамицу и да је баци у корпу.

Покушавам да заинтересујем Лилијану за неку игру, водим је до места где стоје маказе и папири. Запањена сам јер схватам да она не зна да користи маказе. Она ме несигурно гледа, затим удара маказама о сто.

Мајка је Лилијану почела да води у обданиште тек са пуних шест година, међутим морала је већ након две недеље да је испише јер васпитачице с Лилијаном нису могле да изађу на крај. Дете тако није имало никакву шансу да се прилагоди најједноставнијим свакодневним активностима. Показујем јој како се држе маказе, помажем јој у једноставној вежби. Лилијана нема стрпљења. Након пола минута она устаје и покушава да исече Петрин сашивени узорак. Богу хвала, ништа се није догодило, али Петра је љута. Одлучно хватам Лилијану за руку и остављам је да седи сама за столом.

“Током следећег дана запажам да је Лилијана веома несамостална и тај велики недостатак покушава да надомести тако што непрестано малтретира своје другаре и жели да их на било који начин повреди.”

„Лилијана“, рекла сам јој, „мораш да останеш овде док не престанеш да повређујеш своје другаре“. Стојим поред ње док не одлучи да се не помера са столице. Током целог преподнева на високом сам степену опреза. Атмосфера у обданишту је напета.

Наредних недеља покушавам да помогнем Лилијани да буде самостална и изненађена сам како она брзо обавља постављене задатке. Када је реч о њеној нетолеранцији према другарицама и друговима, мотрим на њу опрезно и непрестано.

Након четири недеље Лилијану не можемо да препознамо. Све је самосталнија и послушнија, све сигурнија у себе. Она повремено покушава да задиркује понеко дете и притом се догоди и да га удари. Али такво понашање нестаје током наредних дана. Лилијана постаје стрпљивија, а по њеном изразу лица рекла бих и да је задовољнија. Мајка је изненађена, а како ми се чини, и мало узнемирена.

Жена се одрекла посла који је волела како би била са својом породицом. Она жели да размази свог мужа а нарочито децу, да им одагна све животне непријатности, да буде ту уз њих онолико колико може. То је њен животни смисао, животни задатак. Лилијанина мајка често је разочарана јер деца не знају да цене њену љубав и њен труд и не узвраћају јој на то онако како би она желела. Мајка сматра да су јој деца размажена, себична и надмена. Али то су ипак деца, рекла ми је. Она жели да им олакша живот. Самосталност? Да, то могу да науче и у школи, објашњава она.

Живот нас не мази и показује своју сурову страну још док смо деца. Мајка жели да пази на своју децу као мало воде на длану и признаје ми да их радо служи и да деца тако зависе од ње. „Шта ту није у реду?“, пита она.
Није свака помоћ заиста корисна.

Постоје мајке и очеви који силно размазе своју децу, желе да им удовоље у свему, онолико колико могу, испуњавају синовима и ћеркама сваку жељу, желе да им живот учине срећнијим, испуњенијим и лакшим. Многи од њих искусили су као деца потешкоће и муке, недостајали су им љубав, сигурност, разумевање и ослонац и сада имају само једну жељу: да њиховој деци буде боље. Међутим, постоје и они родитељи који су у свом детињству били превише збринути, заштићени и размажени, па су и од своје деце направили беспомоћне и неспособне људе.

Све се тако брзо дешава: ступимо у брак и чезнемо за децом. Заклињемо се да ћемо деци поклонити сву љубав, да ће она расти у дивном окружењу, мислимо да ће све бити добро и испуњени смо великом надом и радошћу. А онда на свет дођу деца. Неосетно, постају центар породице и захтевају од нас све. И од самог почетка не иде тако лако како смо о томе маштали.

Није лако упркос свој тој љубави! Постајемо обесхрабрени, беспомоћни. А када чујемо како пријатељици из фитнес клуба васпитање деце тако лако полази за руком – она о томе прича увек када после тренинга одемо на кафу – осећамо се још бедније. Не можемо више да поднесемо ту ситуацију. Као и све оне лепе маме из дечјег парка које, чини се, све с лакоћом држе под контролом. Не можемо да признамо да имамо проблеме. Ми то једноставно не можемо!

“Бескрајно волимо своју децу. Међутим, наша преданост није увек довољна. Јер деца у одрастању морају да овладају потребним вештинама како би израсла у јаке људе, који ће знати да се снађу у свету.”Чини се да су мајке у одгајању детета често усамљене, осећају се неспособно и разочарано. Шта забога радим погрешно? Како да се носимо с тим одговорним задатком – то је највећи изазов који постоји! На то човек једноставно није припремљен.

Мајка нам прича на курсу:
„Када је наша ћерка дошла на свет, била сам одушевљена тим недокучивим чудом живота. Могла сам сатима да седим и да посматрам то мајушно биће које смо ми створили. И знала сам: нашем детету ће бити добро. Ово моје благо пазићу као кап воде на длану! Све ћу учинити само да оно буде срећно. И чинила сам све! Од почетка сам му испуњавала сваку жељу и трошила на то неизмерну енергију. Прошли су месеци док нисам приметила да наша мала девојчица има контролу нада мном, да је нервозна и да ме је потпуно окупирала. Питала сам се шта то радим погрешно, одрекла сам се себе и својих жеља како бих задовољила њене потребе. Сада наша ћерка има четири године. Плаче од јутра до вечери, никада не жели да се игра сама, и то је неиздрживо. Наш брак трпи због тога, а мој муж доста времена проводи ван куће. Мислим да сам превише размазила своје дете и тиме сам уништила све што сам имала!“

Бескрајно волимо своју децу. Међутим, наша преданост није увек довољна. Јер деца у одрастању морају да овладају потребним вештинама како би израсла у јаке људе, који ће знати да се снађу у свету. За родитеље је то дуготрајна и често захтевна борба, ако не и најодговорнији задатак који морају да обаве, а то је сигурно тежи и захтевнији рад од универзитетских студија!

Многи родитељи отклањају својој деци и најмању препреку с пута и желе да их сачувају од животних тешкоћа. Помажу деци колико могу, несебично их ослобађају сваког терета, непрестано се труде да им испуне сваку жељу, само да деци буде добро. Има много родитеља који се толико намуче око своје деце да доведу себе до стања физичке и психичке исцрпљености. А дете је и поред тога незадовољно, мрзовољно и незасито у својим захтевима.

„Моја петогодишња Регула не зна да се игра. Увек је припијена уз мене и пита ме чиме би могла да се занима. А када јој предложим нешто, она одбија моје предлоге. Регула једноставно није заинтересована ни за шта. Непрестано ме изазива и жели да само њој посвећујем време. А када јој не испуним захтеве, настаје пакао: изазива ме својом непристојношћу, просипа сируп на тепих, баца кутију са финим бисерима низ степенице и виче како ћу опет морати да се потрудим и да их покупим. Понекад се намерно умаже док једе, само да бих ја морала поново да је пресвлачим. Регула неће сама да се обуче. Ниједном није сама обула патофне. А када ја то нећу да урадим уместо ње, настане хаос! Ја се тако изнова мирим са ситуацијом, услужим је због мира у кући или, боље речено, зато што не могу више да поднесем њене сцене. Немам више живаца ни снаге. Због тако ужасних сцена понекад пожелим да је никад нисам родила.“

Дозволити деци да буду самостална није увек пријатно и захтева од нас стрпљење, као и одрицање од нашег уобичајеног радног темпа. Међутим, када дете постане самостално, у томе ужива цела породица. Деца ће ретко зависити од нас а самим тим ћемо и ми имати више времена за опуштање.

Одломак из књиге “Самостална деца су срећнија” Хајди Мајер-Хаузер

 

Извор: detinjarije.com

  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.