Састави: Када бих имао чаробну моћ

мај 21 18:49 2018

Састави на тему: „Када бих имао чаробну моћ”

Често седим крај прозора и маштам. Одједном у руци ми се створи један необичан штап. Рекао ми је да је он чаробни штапић и да ће ми испунити сваку жељу.

Оно што ми је прво пало на памет било је да уместо лишћа на дрвеће окачим чоколаде и бомбоне. На тренутак сам застао и мало размислио. Толико деце на свету умире од глади и разних болести.

Једним снажним замахом чаробног штапића и великом жељом сва деца света била су здрава. Сви заједно и дечаци и девојчице весело су трчали за лоптом, возили бицикл и прескакали вијаче у зеленим парковима. Свет је изгледао као најлепша башта из које се чуо дечији смех и песма.

Желео сам заувек да останем у тој чаролији и не вратим се у стварни свет.

Јован Граовац 3/2

 

Да имам чаробну моћ учинила бих да цео свет буде задовољан.

Отишла бих у Србију и људима који су у колицима и не могу да ходају, дала бих им моћ да буду здрави. Бескућницима бих саградила кућу у којој би могли да буду безбедни. Људе који краду децу, дају им дрогу, зауставила бих и учинила да не буду зли и да се лепо понашају.
Наравно, то не бих могла сама да радим. Помогла би ми моја другарица Тамара која је јако добра и воли да помаже људима као и ја. Деци без родитеља пружила бих дом, где би одрасли.

Да имам чаробну моћ, помогла бих свима коме је помоћ стварно потребна. Верујемда би свако ко зна да се добро добрим враћа, урадио исто као ја.

Јелена Роксандић 3/2

 

Кад бих ја имала чаробну моћ помагала бих другим људима. Моја чаробна моћ би свим људима дала пуно среће, љубави и радости. Сви људи света би имали доста пара, хране, гардеробе, куће и аутомобиле. Деца би имала доста играчака и била срећна. Нико не би био гладан и тужан. Моја чаробна моћ би укинула ратове и насиља.

У таквом свету би владао само смех и игра. А тиме бих и ја била најсрећнија.

Дајана Андрашић 3/2

 

Да имам чаробну моћ, ја бих се претварао у чаробњака. Могао бих да се претворим у све што пожелим. Помогао бих великима да оздраве, а малима да испуним жеље. Летео бих све до Месеца. Дотакнуо бих звезде на небу. Пливао бих са китовима у океанима. Делфини би ми били пријатељи. Полетео бих и на ћилиму преко пустиња и планина. Летео бих све до Кинеског зида. Вратио бих се у доба фараона и гледао како Египћани зидају пирамиде. Скокнуо бих и до Цезара са којим бих гледао борбу гладијатора и лавова. У Африци бих се играо са жирафама и
леопардима. Ишао бих на још многа места, само када бих имао чаробну моћ.

Александар Момировић 3/2

  1. јун 10, 03:03 #1 Andrey GolubWhot

    Догађај који ћу памтити Био је леп сунчани јесењи дан, а ја сам са нестрпљењем очекивала тренутак када ћу са разредом и учитељицом поћи на излет. Ходајући ка излетишту весело смо разговарали и једва чекали да стигнемо до етно парка “Тулба“. Успон је био висок и напоран, а ми смо као врапчићи стално запиткивали учитељицу јел има још пуно ? Призор који смо ускоро угледали отерао је и најмањи бол у ногама и обрисао и последњу кап зноја. Лишће на крошњама шумице весело је треперило као да је хтело да нам пожели добродошлицу. У срцу шумице налази се етно село које као да нас је вратило у неко прошло доба. Много сам желела да уђем у музеј али то је остала само неостварена жеља. И овога пута моје несташно детињство прекинуло је лепоту тог дана. Са друговима трчала сам по шумици и сама незнам како осетила сам јак бол на руци, да, тог тренутка камен је био на погрешном месту. Поглед ми је пао на мој прст, о не, опет исто, страх, а маме нема ту али ту је једно мило лице, једна нежна рука која мења мамину, да, то је рука моје учитељице Јасмине Станисављевић. Бол је био велики али рука учитељице која ме је мазила све је то ублажила. Чекала сам маму, убрзо је дошла по мене, била је забринута али и храбра као и увек. Било ми је тешко да оставим другове који су били поред мене. Отишле смо у диспанзер, а онда у болницу. Тада су сви страхови нестали, знала сам да идем код најбољег доктора Ненада Сретеновића. Имала сам осећај да је срећан што ме види али исто тако и тужан због разлога који ме је ту довео. Знам да сам му обећала 24. априла да више никада нећу доћи због повреде, а ето сад сам прекршила дато обећање. Све је ово тешко и болно за мене, маму, учитељицу, другове и доктора, а ја свима кажем, све ће бити уреду кад сам у рукама мог белог облака, доктора Ненада Сретеновића. Биће ово доживљај који ћу памтити целог живота и бићу захвална учитељици за њена миловања, доктору за његову хуманост, Игору, Алекси, Николи Првуловићу, Петру, Сањи, Оливери и Ивани што су прави другови и одмах су звали да ме питају како сам и дошли да ме обиђу. Хвала најбољој учитељици на посети, то ми је дало снагу да издржим. Јелена Гвозденовић 4-2

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.