Шта је зрела личност? То је једно од питања на које би угледни академик Владета Јеротић умео да одговор у истој секунди.
У својој књизи “Човек и његов идентитет” врло јасно је које су то способности, које би индивидуа требало да развије да би се сматрала зрелом личношћу.
“Што је више незрелих личности у једном друштву, свакако су и мање шансе да то друштво оствари своје циљеве и омогући природан развој многих потенцијалних могућности, односно способности које се несумњиво налазе у сваком човеку.
Укратко ћемо дати оне најважније критеријуме у психологији који одређују снагу човековог Ја, односно показују степен његове зрелости, при чему редослед ових критеријума не мора да означава и њихов значај.
Чини се, чак да сваки од њих има приближно подједнаку вредност и подједнак значај.
1. Способност за вољење неког другог, а не само себе самог
Нарцистичке личности, када су уопште у стању да некога воле, ово чине тако што у партнеру воле себе самог, и то или себе из садашњости, или себе из прошлости, или себе онаквог каквог би желели да стекну у будућности. Јасно је да таква љубав партнера није у стању да се било чега одриче, што значи да подноси жртве, принцип на коме се заснива сам живот и без кога се не може замислити не само складна породица, већ ни складно друштво.
2. Способност контролисања сопствених нагона и импулса
Управљање својим агресивним и сексуалним енергијама које су нам биолошки дате, у виду урођених нагона, започиње врло рано и колико правилно контролишу те нагоне прво родитељи, а касније и друштво, умногоме зависи будући развој личности.
3. Способност подношења непријатности, бола и патње
Принцип апсолутног задовољства коме, према Фројду, тежи мало дете, а који је Фројд с правом супротставио принципу реалности, непрекидно вреба сваког од нас и зато мора стално бити под нашом свесном контролом како не бисмо дозволили да други уместо нас подносе бол и патњу (као синониме живота). Избегавање сваког бола, и физичког и душевног, карактеристика је нашег доба, које и овде показује све одлике инфантилног регредирања.
4. Поседовање зреле, а не инфантилне савести
Зрела савест се показује како у толеранцији, али и контроли својих нагонских жеља, тако и у толеранцији али и будности према захтевима свога моралног бића. Незрела савест, напротив, заснована на претњама, страху и осећају кривице, понаша се према самој себи или својој околини садистички или мазохистички.
5. Умерена агресивност без реакције беса или мржње, али и без претеране бојажљивости
Ако су нам и агресивност и сексуалност дати као сиров материјал који чека своју племенитију обраду, онда је природно да на њих морамо да рачунамо и детињасто је затварати очи пред овим моћним силама. Потиснута агресивност која није нашла одушка у моменту када је то било неопходно и у мери која одговара ситуацији и нашим обавезама као етичким бићима, остаје неискоришћена, дивља снага која се кад-тад мора да испразни, и то најчешће у некој адекватној ситуацији и са појачаним интензитетом.
6. Способност да будемо независни
Овакву способност поседује само она личност која је већ успешно у себи развила све друге, раније поменуте способности. Она је циљ и круна индивидуације и једина стварна залога, али и услов слободе. Само независна, дакле слободна личност зна за тајну зрелог понашања у коме се даје “Богу Божије, а цару царево”.
Свако од нас мора најпре да одговори на питање колико је сам на себи постигао и шта је до сада учинио са својим урођеним и задобијеним талентима.
Тек тада можемо да се окренемо друштву и да с правом од њега очекујемо подстреке за рад.
Нема зрелог друштва без зрелих индивидуа. А њих не ствара само друштво већ и самоваспитање. Наиме, нема друге одговорности, као што рече један наш филозоф, од самоодговорности.
Из књиге “Човек и његов идентитет”
Владета Јеротић