Схватила сам да вас, дјецо моја, више НЕ ВОЛИМ

септембар 18 13:11 2017

ОТВОРЕНО ПИСМО САМО МОЈОЈ ДЈЕЦИ

“Драги моји!

Није пристојно овако разговарати с вама, требали бисмо сјести негдје, у неки забачени кафић, у вријеме кад тамо нема никога, па попричати на миру. Али… Ви сте зрели људи, презрели чак, ваши су дани испуњени обавезама, а ја сигурно нисам особа због које ћете оставити све и саслушати ме. Уосталом, ту сте у праву, што бих ја то вама ново могла рећи? Милијун смо пута разговарали, ја увијек говорим једно, ви друго. Нема кафића, ма колико забачен био, који би то могао промијенити.

Зашто ово пишем баш сад и баш данас? Што се догодило? Што је био окидач? Можда сам у криву, чини ми се да окидача није било. То што ми се данас догодило прије бих назвала просвјетљењем. Грозним, језивим, одвратним, по мене једва подношљивим, али ипак, просвјетљењем. Схватила сам да вас, дјецо моја, више не волим. Да, требала бих бити јасна и рећи што то, у мом случају, значи “вољети дјецу.”

Вољела сам вас на начин да сам за сваки ваш чин, ма колико био неприхватљив, налазила алиби. Морам бити јаснија због других који ће ово читати. Ви нисте проблематична дјеца. Далеко од тога. Све оно што дјецу чини “нормалном” или чак “идеалном” ви имате. Не крадете, не пушите, не пијете, не дрогирате се, не курвате се, завршили сте неколико факултета, радите… Па ипак…

Ја се осјећам издано. Зато јер немате стрпљења за моје ставове који не држе увијек воду. Знам да не може бити по мом и знам да сте и ви већ стари и јасно ми је да сам често у криву, али зашто нисте милостивији? У име оних дана када бисте цркнули да ја нисам о вама бринула, у име оних дана кад вам је било тешко, а ја сам вам помагала, у име ових дана када ме зовете увијек кад вам требам. У таквим тренуцима не смијем постављати сувишна питања него само брзо дјеловати. Ви немате времена. Морам само рећи да или не. Кад кажем “не” то се “не” не коментира, али се памти.

Кад мени нешто треба, срећом по мене, не треба ми често, онда се од мене тражи да своје потребе најавим на вријеме да би могле бити уврштене у ваш напети распоред. Недавно ми је пало на памет, звучи ли то грозно, да бих радије умрла него у тешким тренуцима од вас тражила помоћ. Заиста, кунем се, радије бих цркла. Крепала. Сама сам се са собом договорила, ако икад дође до тога да више не будем могла о себи бринути све ћу продати што имам и платити људе да ме возе доктору или да ми уваљују јуху у уста. Заиста не бих имала живаца гледати у вас док ми говорите да бих морала гутати брже и пазити да ми се јуха не циједи низ браду.

Једном ми је једно до вас двоје рекло да ја своју “потребу за контролом” зовем “љубављу”. Питам ја вас, и једно и друго, што је, по вама, “љубав”? Жао ми је што вас то никад нисам питала и жао ми је што вам никад нисам успјела објаснити да све оно што сам за вас у животу учинила нисам зато јер само “морала” него зато јер сам вас вољела. Сад знам да тко воли, а сви, кад воле воле безувјетно и због тога на криви начин, да ми је знати како вољети на прави начин, гријеше.

У једном тренутку, који је то био тренутак, требала сам вас пустити низ воду. Не рјешавати ваше проблеме, не вам давати савјете кад ме за њих нисте молили, не вам давати лову кад сте тражили. Пустити вас на миру, пустити вас да живите слободно, да дишете пуним плућима, да одрастете, да престанете бити дјеца, а постанете људи. Пропустила сам тај тренутак. Нисам га препознала. Ето, све до данас ја сам мислила да имам дјецу. Данас ми је синуло, зашто данас никад нећу сазнати, да ви више нисте моја дјеца иако ћете формално то бити, ако ме се не одрекнете, ха, ха.

Вјерујем, згрожени сте овим писмом, али и ја сам толико пута била згрожена вашим поступцима па сам преживјела. Преживјет ћете и ви ово, а имат ћете и доказ да имате мајку која је патетична особа опсједнута великим ријечима и потребом да на себе скрене пажњу и потребом да буде жртва и потребом да саму себе жали јер има превише времена, јер је прездрава, њој је досадно, зато се опсједа непотребним анализама односа који је нормалан.

Можда јест нормалан, али мени је неподношљив. Можда јесам једина на свијету која се осјећа изданом, али ту си не могу помоћи. Како било, данас је за мене, дјецо моја, велики дан. Разводимо се. Пукла сам. И најзад се, након тко зна колико година, осјећам добро. Жалосна и слободна.”

Ведрана Рудан

  1. септембар 18, 22:09 #1 Sandra

    Zelim Vam reci da niste sami u istim osecanjima …osecanjima povredjenosti ,napustenosti,osecanjima izdaje, a pored dece kojima sve sto umesmo i imasmo, dadosmo !
    Gde smo pogresile ,ne znam !
    Ako smem porediti druge familije ,primecujem nije svugde ista prica .
    Pitam se opet gde pogresismo,s’obzirom da je moje cinjenje mnogo vece nego u poredjenim familijama .
    Da nije dobro, nije ,ni po nas ,ali ni po nasu decu skorelih srca . No pitam se nije li vrme da im kazemo sta mislimo i eventualno ih zaustavimo baram na trenutak ,osvrtom na ovu problematiku ,kako sami sutra ne bi prolazili kroz istu bol kao mi ,a opet i kako mi ne bismo opet nacinile gresku u njihovom vaspitanju .
    I jos nesto bi dodala…
    ne dozvolite boli da Vas razvede od dece . Pokazite opet veliko srce majke cije VASPITANJE DECE NIKADA NE PRESTAJE I CIJA JE LJUBAV NE PRESUSNA za koju sam sigurna da je i kod Vas jos uvek na vrhuncu .
    Puno Vas pozdravlja jedna samohrana majka troje dece .

    Одговорите на овај коментар
  2. септембар 19, 00:30 #2 Mira

    Pogresni vaspitni modeli.

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.