Школа некада – школа сада

април 05 12:46 2016

 

Од колевке па до гроба, најлепше је ђачко доба?

 
škol1
Тако је било некада, али сада је реч школа синоним за мучење. Школа би требало да буде установа одакле деца излазе спремна за неки следећи период свог живота, али то више није тако. Родитељи криве професоре, професори родитеље – док деца, збуњена, уплашена и/или силна, раде шта пожеле.

Наш народ још увек замишља да живи у доба комунизма када су људи били поштенији, када на улицама нису била убиства, када су деца излазила да се играју а нису ишла у клубове, када нису имала потребу да код себе у џепу имају паре. Разлика између времена када су деца са осмехом на лицу ишла у школу и овог времена сада, када у школу иду као на стрељање је у том односу професор-родитељ и директор-школа. Када је наша држава била једна од најбоље уређених земаља на свету, могли смо да видимо како деца жељно очекују школу да би се дружили са вршњацима, да би научила нешто, а сада можемо да видимо како беже са часова, лутају градом, троше време узалуд и не схватају колико ће их то коштати у животу.

Директор школе, некада важна личност са великим ауторитетом, данас само обичан човек код кога можете средити оцене преко неког трећег лица, се не труди да својим залагањем доведе школу на неки виши ниво какав свака школа заслужује. На посао долази када нема неке „битније“ обавезе, новац који добије троши на „испијање кафе“ и без икаквог труда и знања води установу која је, можда, и најбитнија у држави.

Односи са професорима или су братски или непријатељски, а морали би да буду само професионални, што опет говори да директор свој посао не обавља како треба и на тај начин само уназађује школу. Са друге стране, професори имају две опције, да их буду незаинтересовани за све и да се праве да је све како треба или да се боре са директором и преосталим „хладовина“ професорима. Уколико се одлуче за прву варијанту, не слушају шта им директор прича, сматрајући да он не зна шта говори, правдају својим ученицима све могуће изостанке јер неће да се нервирају када им дођу родитељи и у лице их лажу како су деца била болесна и како су имали неке битније ствари, а у колико се одлуче за другу варијанту онда се нервирају, љути су на све, покушавају на разне начине да докажу директору и осталим професорима да треба да се боре и да не треба да остављају децу на цедилу, због директора и њихових родитеља. Међутим, као и покварена јабука што поквари остале јабуке у чинији, тако и професор који се бори, изгуби живце врло брзо и потом ради сам за себе и не разговара ни са ким.

Да би се вратио некадашњи, проверено добар систем сви људи морају да схвате да не смеју да пусте децу да одлучују сами о одласку у школу јер ће деца увек изабрати лакши пут, који у овом случају никако није бољи. Директори морају да траже, да се боре, да буду ауторитет и да зарађују за своју школу и да притом тај новац остане у тој школи како би се деци омогућили бољи услови за рад. Професори својим радом, стручношћу и ауторитетом морају имати одрешене руке како би могли, на свој начин, стићи до правих и одређених резултата, али и они морају да дају све од себе да траже да се лоша деца кажњавају а добра награђују и морају стално да разговарају на посебан начин са сваким родитељем, како би и родитељи схватили шта је добро за њихово дете, а они морају код куће да своје дете науче култури понашања и васпитању и тек тада ће све то личити на једну нормалну средину и тако ћемо почети да развијамо нашу земљу и да је водимо правим путем.

 Пише: Филип Ристић
  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.