Ових се дана друштвеним мрежама завртео видео о школама о Финској. Инспирација за то је сигурно био почетак нове школске године у Србији који нас је све подсетио да се образовни систем код нас већ деценијама мења – али на горе!
Нећу говорити о уждбеницима чији се издавачи мењају сваке године тако да од старијег брата, сестре или друга не може скоро ништа да се наследи или набави, нити ћу помињати „јефтине“ свеске (са провидним листовима) већ од 10 динара које су рекламирали сви супермаркети код нас а којима можемо своју децу повољно и „квалитетно“ да опремимо за школу! Нећу помињати ништа што удара по џепу ( у великом броју осиромашених ) родитеља јер је то нека друга тема.
Кад не знаш да постоји нешто боље, можда можеш бити задовољан садашњим стањем ствари, али не постоји школа, систем или програм који могу да „заробе“ радознале умове који се свесно буде. А све је више пробуђених „бивших ђака“ који, због своје деце, више не могу и не желе да ћуте. У име тих „бивших ђака“ који и даље добровољно уче и раде на себи, због боље будућности наше деце, отворено и гласно желим да поручим свима да НАШЕ ШКОЛСТВО МОЖЕ ДА БУДЕ МНОГО БОЉЕ и да је КРАЈЊЕ ВРЕМЕ ЗА ПРАВЕ И СУШТИНСКЕ ПРОМЕНЕ у нашем систему образовања!
„Најбоље време да се засади дрво било је пре двадесет година. Друго најбоље време је сада“ стара кинеска мудрост
Ако не знамо како, учимо од оних који су тај проблем већ успешно савладали. Такав је образовни систем у Финској, напред поменут, који је глобално признат као један од најуспешнијих у свету. Тајра Митровић је на свом блогу изнела детаље тог система:
“Фокус наставе у финским школама је стицање знања, а не оцењивање.
Како су људи, по природи ствари створени за доживотно учење, основна улога наставника, почев од најнижих разреда, је да подстакне ученика да му се роди радост учења и жеља за знањем. Због тога, школе у земљама, где је акценат на оценама, тестовима, контролним задацима, испуњавању норми, слепом држању планова и програма… изазивају стрес, страх, стварају одсуство жеље за знањем и лош однос према школи и наставницима.
Активна улога ученика је на првом месту. Сви учествују у раду, без изузетка. Није битно да сви седе неприродно мирно и право. Атмосфера у одељењима је опуштена, па, ако ученику досади да седи, може да протегне ноге, могу да шеткају по учионици, али је битно да дискусија о ономе о чему се учи, никад не престаје.
Сви се слажу да велика количина слободног времена и игре после школе, у млађем узрасту, доприноси развоју креативности и стварању аналитичког мишљења код деце. Ако се деца не играју, не могу ни да уче. Класични тестови, писмени и контролни задаци се у Финској доживљавају као пука статистика која не доприноси развоју ученика. Оцењивања нема до средње школе, а и тада то нису само бројчане оцене.
Фински наставници не деле децу на добре и лосе ђаке, већ на оне којима је потребна већа, или мања стручна помоћ. Школе пуне радости и наставници пуни љубави, то је рецепт за успех. Сврха школовања у Финској, фокусирана је на холистички развој личности, укључујући знања, вештине, вредности, креативност и интерперсоналне карактеристике. Знање је испред оцена а достигнуће ученика дефинисано у односу према сопственом расту и развоју, а не у односу на универзалне стандарде. Посебан значај се зато даје учењу критичког размишљања и аргументовања.”
Да ли вам ово изгледа као утопија? Мени не! Нешто од наведеног се тек у траговима назире у нашим школама и то углавном зависи од ентузијазма учитеља и професора и њихове спремности да буду другачији од већине и не прате слепо програме већ дишу срцем са децом у истим ритму!
Још један светли пример образовања је Породична школа у Русији, позната и као Шумска школа, у којој су ученици сами одговорни за сопствено образовање, а због вредности на којима се заснива и изузетних резултата школа је добила УНЕСЦО-ву награду за школски програм 21. века Како пише Николина Томашковић, ова школа је привукла велику пажњу након што је као позитиван пример споменута у књигама Звонећи кедрови Русије, аутора Владимира Мегреа.
Управо у тим књигама жена звана Анастазија даје древна знања о свим животним и светским питањима, а међу којима се истиче важност разумевања људског бића.
Подстакнут чињеницом да деца у школама већину времена проведу у пасивном стању због учења које се одвија искључиво кроз речи, академик Микхаил Петрович Шчетињин је покренуо нови модел едукације где влада жива мисао пре свега поштујући природу детета. За разлику од класичних школа у којима се децу затрпавају информацијама и припремају за друштвене улоге, у овој школи деца живе у тренутку и уче како користити информације за побољшање квалитета живота, а све то у смислу целог Свемира.
Академик Шчетињин објашњава зашто се не тестира коефицијент интелигенције: „Сва деца су обдарена генијалношћу, талентом и креативношћу. Ако је срце детета отворено, оно је геније. Ако отвориш његово срце, макнеш комплексе, напетост и страх, видећеш да генијалност већ проналази свој пут.“
Зашто наша деца не би могла да имају овакве школе?
Зашто се њихово време и детињство неповратно и олако троше од стране нас великих?
Да ли је то је цена бесплатног школства у Србији? Скупо је, ПРЕСКУПО да се ОВАКО са тим настави!
Бивши али и данашњи ђаци свесни су свега и то се јасно види у резултатима истраживања о образовању у Србији, које је спровела агенција Ipsos Strategic Marketing у јуну/јулу 2015. године, а неки од кључних налаза су:
Као највећи недостатак образовања у Србији, према мишљењу грађана, спонтано се наводи недостатак праксе, а затим и лош квалитет наставног програма, застарео наставни програм, незаинтересованост наставног кадра, као и преопширно градиво.
• Образовни систем у најмањој мери оспособљава нове генерације за предузетништво, да практично примене оно што су научили у школи, као и да знају како да уче.
• Док је већина сагласна да је наставничка професија једна од најважнијих и сматрају да су цењени у нашем друштву, свесни су да наставници немају адекватне услове ни плате, те да нису мотивисани за рад.
• Чак три четвртине грађана верује да је за просперитет Србије најважније да нове генерације буду образоване!
Резултати истраживања јасно показују да су многи људи, посебно високообразовани, свесни бројних проблема који постоје у образовном систему.
Зашто се онда ништа не мења на боље већ деценијама?
Да ли је бољитак то што су ученицима ( и то од другог разреда ОШ ) уведени иницијални испити за све што су учили у претходној години, што им укида могућност за лагано загревање и радост поновног поласка у школу и доноси стресну почетак нове школске године. “У наше време” овакав вид испитивања имали смо тек на факултетима.
Да ли је у праву Владимир Гашпарић када тврди да је “Образовни систем намерно пројектован да би производио просечне умове, онеспособио унутрашњи живот, ускратио ученицима знатније способности вођења и гарантовао послушне и нецеловите грађане – све да би се народ учинило ’управљивим’.”
Он предлаже да ако “школа учи децу да буду запослени и потрошачи, своју децу научите да буду вође и авантуристи. Школа учи децу да рефлексно слушају; своју децу научите да размишљају критички и независно. Помозите да развију унутрашњи живот да им никад не буде досадно”.
Сваки родитељ може унутар свог дома пуно тога да учини за своју децу, али време је да учинимо и нешто више!
За добробит своје деце, ПОКРЕНИМО ТАЛАСЕ И НАПРАВИМО ПРОМЕНЕ које ће им пружити сада СРЕЋНИЈЕ ДЕТИЊСТВО И УСПЕШНИЈУ БУДУЋНОСТ овде, а не само, тамо далеко!
Извор: http://www.talasi.org/