Смернице нове просветне политике

јануар 11 23:32 2015

Основно и средње образовање и васпитање

Желимо да школа буде место у које ученици радо долазе, у коме ће стицати знања потребна за живот, у коме ће стицати основне радне навике, мотивацију за учење и стално усавршавање, у коме ће надограђивати васпитање које су понели из родитељског дома. Желимо школу у којој ће ђаци учити да буду одговорни према себи и другима, да развијају способности критичког мишљења. Школа би требало да буде центар културног и духовног развоја ученика, место где ће се подстицати њихова креативност, база која ће омогућити њихову даљу животну надградњу и ефикасно укључивање у системе друштва по завршетку школовања.

Постоји више примера који доказују да наши ученици излазе из школе са одличним знањима и вештинама: велики број домаћих признатих стручњака, хиљаде људи који су нашли запослење широм света и чије стручно мишљење је на цени, велики број освојених награда на међународним такмичењима. Све ово потврђује стручност наших професора, односно могућност да се образовни процес организује на квалитетан начин. Међутим, и поред тога, данашњи образовно-васпитни систем у Србији трпи доста критика. Многи сматрају да није добар, те су вршене анализе постојећег стања и предлагане мере за његово побољшање, али оне углавном нису ваљано спровођене у пракси.

Полазну основу наше анализе представља званични документ Владе Републике Србије „Стратегија развоја образовања у Србији до 2020. године“. У вези „Стратегије“ могу да се уоче више проблема:

  • предлози из „Стратегије“ се не примењују или се споро примењују;
  • у документу нису довољно анализирани кључни проблеми данашње просвете, а то су позиција просветног система и образовања у друштву и положај професора;
  • недостају конкретнији предлози за решавање појединих проблема.

 

Проблеми

Најпре, проблем представља то што су закони из области основног и средњег образовања и васпитања недоречени, често се не примењују или је њихова примена немогућа у пракси. Нека законска решења већ дужи низ година изазивају велике проблеме и, чак, ремете нормални ток наставе и образовног процеса у целини.

Основни проблеми основног и средњег образовања и васпитања у Србији су:

  • позиција просветног система у друштву,
  • статус професора у друштву,
  • права и обавезе ученика, дисциплина и безбедност у школи,
  • улога родитеља у образовном систему,
  • начин школовања и компетентност наставника,
  • осавремењавање наставних планова и програма, коришћење савремених метода у настави,
  • питање уџбеника,
  • стручно усавршавање и напредовање наставника,
  • рад са ученицима са посебним потребама (инклузија),
  • проблем оцењивања, преоптерећеност професора административним обавезама,
  • организација изборних предмета (верска настава и грађанско васпитање, основи информатике и рачунарства)
  • организација ваннаставних активности, екскурзија, школског спорта,
  • сложен образовни систем Србије,
  • реформа средњег стручног образовања,
  • рад школских управа,
  • управљање школама,
  • материјално-техничко стање школа,
  • материјални положај професора,
  • струковно и синдикално организовање професора.
  • организација школства на Косову и Метохији.

 

Либерализацијом друштва у последњих неколико деценија, појавом многих антивредности и њиховим свесним форсирањем, улога школе је маргинализована, а статус професора, који су најодговорнији за правилно одвијање образовно-васпитног процеса, постао непримерен друштвеном значају школства. Професори, иако су најобразованији део друштва и обављају изузетно одговорну друштвену делатност, данас су људски и материјално понижени. Унижавање професије обавља се здруженом кампањом политичких субјеката, медија и надлежних институција, често неоснованим оптужбaма да су професори некомпетентни и да су им зараде оптерећење за буџет. Професори, најмање својом кривицом, више нису ауторитети за ученике, родитеље и ширу јавност. У ери демократије и слободе говора, када су сви „позвани“ да кажу мишљење о било чему, често и о ономе у шта се нимало не разумеју, реч професора постала је само један од гласова који пролази незапажено, јер нема већину у мору мишљења некомпетентних. Не само да њихова реч нема значај ван просветног система, већ је она маргинализована и у оквиру самог система у коме су професори главни стуб. Већ дуго се ниподаштава њихово знање и улога, док предност у одлучивању о битним питањима наставе, и уопште образовно-васпитног процеса, често имају они који су врло мало или нимало радили у школи. Из овога произилази недовољно добро просветно законодавство.

Просветна стварност је у знаку повећања права ученика и истовременог смањења њихових обавеза. Уместо да права проистичу из обавезе, потенцирају се права, док се обавезе из дана у дан сужавају. Последица тога је смањење квалитета наставе, недостатак опште културе ученика, и, што је најбитније, недовољно васпитно утемељење омладине.

Посебан проблем у школама је недисциплина ученика, од вршења вербалног и физичког насиља према другим ученицима, преко непоштовања наставног процеса и ометања наставе, до вршења насиља над професорима. У неким школама не спроводи се добар васпитни рад са ученицима који праве васпитне проблеме.

Безбедносно питање у школи је једно од најбитнијих. Оно може да буде решено једино политичком вољом да се друштво оштро обрачуна са криминалом, у који спада и малолетнички криминал и криминал који има за циљ наношење штете малолетницима (дистрибуција наркотика у кругу школа и сл.).

 

 

Улога родитеља

У ери демократизације друштва родитељи су добили значајнију улогу у образовном систему. Они су, у већини случајева, добра подршка школи, сарађују са професорима, јер су свесни да само заједнички рад може да доведе до добро образованог и васпитаног детета. Нажалост, постоје и другачији примери. Мањи део родитеља користи веће прокламоване слободе да заштити ученике од учења и лепог понашања. Постоје случајеви отвореног притиска родитеља на професоре.

Школовање наставног кадра у Србији је организовано у оквиру матичних факултета. Велики недостатак је непостојање матичних катедри које би се на квалитетан начин бавиле проблемима методике и дидактике датог предмета. Проблем компетентности наставника који раде у настави, односно вишак или мањак компетентних кадрова који предају одговарајуће предмете у школама, дужи низ година се заташкава, иако озбиљно нарушава наш образовни систем.

Осавремењавање наставних планова и програма је веома битна компонента сталног напредовања образовног система. У школама су евидентни проблеми у односу појединих директора школа и професора према новим методама рада, коришћењу савремених наставних средстава, у недовољној окренутости ка иновацијама у настави. Застарели концепт наставе по принципу „табла и креда“ још увек се практикује у једном броју школа. Има професора који не воде довољно рачуна о променама у друштву и науци у последње две деценије, самим тим и новим интересовањима омладине. Уместо да и они прилагоде свој начин рада новим генерацијама, имамо ситуацију да су генерацијске разлике много више изражене него што је то прихватљиво. Често се, и у оним предметима у оквиру којих је то остварљиво, не изводе демонстациони огледи или мали експерименти, и не користе наставна средства (карте, мапе, видео пројектор и сл.).

Иако је неопходно да уџбеници прате нове садржаје предмета и начине реализације градива, превелики број уџбеника доводи до конфузије и не доприноси квалитету. Издавачке куће се баве лобирањем наставника, те често долази до непотребних проблема. Сам начин одобравања уџбеника, које спроводе комисије Завода за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ), недовољно је јаван и квалитетан.

Стручно усавршавање наставника, иако законска обавеза, је стихијско и неквалитетно. Веома је споран квалитет одобрених семинара, које одобрава Завод за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ), сами реализатори су често некомпетентни, а теме семинара и начин приказа такав да се не могу применити у школској пракси. Матични факултети и одговарајућа стручна друштва су неприхватљиво слабо заступљени у овој области. Напредовање наставника, иако омогућено законом, у пракси се практично не спроводи, иако би озбиљно праћење усавршавања и напредовања наставника помогло, не само унапређивању наставе, већ и избору најквалитетнијих кадрова за директоре школа и чланове школских управа.

Посебан проблем је рад са ученицима са посебним потребама, где је извођење индивидуалног образовног програма (ИОП) често неодговарајуће, нити доводи до добрих исхода. Ремети се наставни процес, те је озбиљно угрожен рад наставника са осталим ученицима. У озбиљнијим случајевима је неопходно ангажовање додатних стручњака дефектолога.

У школама проблем представља и непостојање усаглашених критеријума приликом оцењивања. Доношење стандарда за поједине предмете може само делимично помоћи. У школама је присутна и преоптерећеност професора различитим административним обавезама, које могу да, чак, ремете редовне наставне активности.

Организација изборних предмета наилази на бројне проблеме. Верска настава и грађанско васпитање нису организовани на прави начин. Основи информатике и рачунарства морају много озбиљније да се изучавају. Предмети чији садржаји могу да оставе негативне последице на младе нараштаје, у смислу негирања традиционалних вредности, не треба да се уводе (сексуално васпитање). Уместо тога, пожељно би било увести предмет који би промовисао породичне вредности, у циљу дугорочне борбе против ниског наталитета и изузетно високог броја абортуса у Србији.

У појединим школама нема довољно ваннаставних активности. Организација екскурзија је суочена са великим бројем административних проблема и често представља ноћну мору за наставнике. Иако су могућности за развој школског спорта велике, до сада оне нису искоришћење, а сведоци смо и бројних злоупотреба школског простора и имовине.

 

Образовни систем Србије је нефункционалан

Сложеност образовног система Србије представља кочницу модернизацији и бољој организацији просвете. Образовни систем Србије чине Министарство просвете са школским управама, Национални просветни савет (НПС), Савет за средње стручно образовање (СССО), Завод за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ), Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања (ЗВКОВ), директори школа и наставници. Министарство, савети и заводи нису дефинисани са довољно јасним ингеренцијама, те се јавља велики број противуречности. Образовни систем Србије је направљен тако да не функционише са циљем добре организације, контроле, модернизације образовања.

Најбољи пример нефункционалности система образовања у Србији је реформа средњег стручног образовања. Предлоге нових наставних планова и програма сачињавају нестручне комисије Завода за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ) заједно са заједницама школа које чине директори школа, и упућују их на усвајање у оба савета, при чему НПС одлучује о 40%, а СССО о 60% предмета. Потпуна неусклађеност, непостојање комуникације и усаглашавања између два савета доводи до катастрофалних решења, која могу имати дугорочне штетне последице.

Рад школских управа није на задовољавајућем нивоу. Пошто су оне испоставе Министарства просвете, од њиховог рада зависи компетентност новопримљених наставника, квалитет образовног и васпитног рада наставника, али и контрола рада директора школа. Све то може да се подигне на виши ниво.

Управљање школама је озбиљан проблем везан за начин избора директора и контролу његовог рада. Велики број директора је постављен, не на основу резултата рада, већ по политичкој линији или припадности одређеним интересним групама. Чести су случајеви злоупотребе, поготово по питању запошљавања, издавања фискултурних сала и сл.

Материјално-техничко стање школа, поготово у мањим срединама, а често и у градовима, једва да задовољава основне услове. Школе нису довољно опремљене савременим наставним средствима, немају добре техничке услове за рад (застареле клупе, столице, тоалети, прозори…). Посебан проблем представљају мале сеоске школе или истурена одељења, где су услови рада, често, апсолутно неприхватљиви. Школске лабораторије су неопремљене, а често једну просторију дели више предмета, тако да је рад веома отежан. Проблем је и преоптерећеност неких градских школа, где је превелики број ђака у одељењима.

Материјални положај професора је несразмеран значају ове професије. И поред тога што је друштво сиромашно, потребно је веће издвајање за обезбеђивање пристојног живота онима који су позвани да својим образовањем праве цивилизацијски напредак у друштву. Нажалост, у нашем друштву знање одавно нема одговарајућу вредност. А без знања је немогуће да се обавља било који посао. Знање је основа за функционисање и напредовање друштва, и зато друштво мора да се постара да они који га преносе буду адекватно и награђени. Битан је још један аргумент: они који брину о другима, морају и сами да буду збринути. Професори не воде рачуна само о својим породицама, већ о широј друштвеној заједници. Бриге њихових ученика су и њихове бриге. Они су ти који делимично преузимају улогу родитеља када прави родитељи забораве на своје дужности. Често професори представљају једино светило за ученике који живе у растуреним породицама или у тешким материјалним околностима. Они тако нису више само извор знања, већ и помоћ, утеха и често једина нада јер социјалне службе, које би требало да се баве овим проблемом, немају довољно капацитета. Ако се са ове позиције сагледа улога професора, онда је јасно да друштво мора много више да цени такве напоре.

Постоји проблем у организовању професора који немају своју јединствену струковну организацију која би на прави начин заступала њихове интересе. Струковне организације професора појединих предмета често не покривају целу територију Србије, нити су активне у областима битним за рад школа (усавршавање наставника, рад са талентованом децом и сл.). Синдикати у просвети су расцепкани и нејединствени, те не успевају да на одговарајући начин заштите интересе просветара.

 

Постоје проблеми које траже дужи рок за решавање, и проблеми који могу да се реше за релативно кратко време.

 

Савет за образовање и науку Двери

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.