Срећа је негде тамо

 

У неком тренутку је чак и здравље почело да јој буде слабије. Јер када уђете у педесет шесту годину живота са четрдесет једном годином радног стажа, ваш организам није више оно што је био када сте имали 30 или 45 година. Почели су да је боле зглобови и леђа, да се умара више него пре, али је кући долазила срећна сваки дан. Напокон се пензионисала пре два месеца и сада је моја мајка званично пензионер у педесет седмој години живота.

susreti_resize

Почела је да ради са 15 година када је дошла у Београд и уписала Средњу Медицинску школу. Пре подне на посао у кућној нези (да, то подразумева потпуну бригу о старим и најчешће непокретним, сенилним старцима) а поподне у школу. Овај посао је радила више од 11 година. Напокон, у својој двадесет шестој години се запослила у вртићу као медицинска сестра-васпитач, која ради са децом од 12 месеци до 3 године. Свако коме то кажем реагује готово исто: „Јаој преслатко! Бебе! Па ја обожавам бебе, њој мора да је дивно!“ Јесте, све то звучи много лепо и лако и ја сам јој често у шали говорио „шта те брига, идеш на посао да се играш са бебама“. Истина је, наравно, мало другачија од тога.

То је посао на ком сте седам сати дневно одговорни за групу од 10-16 туђе мале деце. Сваког од њих треба нахранити, пресвући, успавати, окупати када се унереди, поиграти се са сваким, помазити свакога, изгрдити ако није добар, научити нечему а све то време пазити на свачију безбедност и свима се посветити једнако. Онај ко има децу зна колико је тешко одгајати једно мало дете, а замислите да треба да пазите на дванаесторо истовремено? Посао васпитача код нас није цењен нити у друштвеном смислу нити у економском, јер је накнада коју запослени у јаслицама и предшколским установама остварују испод сваке пристојности за посао који обављају.

Шта раде васпитачи и медицинске сестре? Уче децу социјализацији, како држати кашику, како делити играчке и простор са другима и да није све подређено њему, уче их да певају, играју, везују пертле, наместе кревет, цртају, сликају, шутирају лопту; уче их како да воле другу децу, како да воле природу, како да се снађу у великом животном окружењу око њих. Једноставно речено – уче их животу. То је тежак посао, то је напоран посао. Деца циче, вриште, смеју се… Децу треба подићи десетине пута дневно и то умара. Умара и психички и физички. Сећам се када је долазила кући и каже „само будите тихи и пустите ме да склопим очи молим вас“. Али никада није рекла ниједну лошу реч за свој посао. Када год смо је питали што не ради нешто друго она је одговарала да је рад са децом њен живот и да „када год уђе у собу а они сви потрче и загрле је за њу нема лепшег тренутка и лепше ствари на свету“.

Мртва уморна, поломљена од посла, малтене излудела од свакодневне цике и вриске коју слуша 30 година и даље је одлазила срећна на посао, срећна се враћала са истог и говорила да га никада не би мењала. Без обзира на стрес, без обзира на безобразну накнаду коју је добијала.

Чему цела ова прича?

Окружење, а нарочито породица и пријатељи имају ту незгодну навику да вам говоре шта би требало да радите у животу и шта би за вас било најбоље. Друштво, са друге стране, има ту незгодну навику да вам преко медија (на пример шугава Пинк телевизија и њени деривати) као врховне вредности намеће неке ствари за које највећи број људи није брига. Знате ли која је највећа вредност у животу? – Срећа. Бити срећан је нешто најбоље што може да вам се деси. Провести овај кратак живот радећи ствари које не волите, да бисте скупили новац који вам не треба да бисте купили ствари које вам нису потребне како бисте импресионирали људе до чијег вам мишљења није стало (ово сам прочитао негде, не сећам се где) и уклопили у друштво чији део не желите да будете – једноставно је погрешно. Наравно да је у животу битно имати новац и наравно да сви воле новац. Први сам ја међу највећим материјалистима које познајем и волим тај новац више него ишта. Али на крају дана, највећа је разлика између тога да ли лежете у кревет који шкрипи са осмехом на лицу или бришете сузе парама док се покривате свиленим прекривачем.

Милан Цвијић

 

www.nadlanu.com

  1. септембар 03, 21:15 #1 Dragica

    Divan i istinit tekst, samo oni koji rade taj posao znaju koliko je zapravo tezak, a istovremenondivan, kao i koja je odgovornost na vaspitacima.

    Одговорите на овај коментар
  2. септембар 03, 22:51 #2 Edita

    Danas, kada tempo života onemogućava da se roditelji više bave svojom decom,posao vaspitača je još odgovorniji.Žalosno je samo što ovo društvo, u kome živimo, ne uviđa da se na ovom(predškolskom)uzrastu prave temelji budućeg čoveka i da su investicije u budućnost ,najbolje investicije.

    Одговорите на овај коментар
  3. септембар 04, 13:09 #3 milka

    Gospodine Milane!Veliko mi je zadovoljstvo pricinilo Vase pismo…U svemu se potpuno slazem sa Vama,od prve do poslednje reci….Jedino bih dodala-protiv vetrenjaca se ne vredi boriti…….Vasa majka je veoma,veoma srecna zena,jer je odgajila tako pametnog sina….i to je….pored ljubavi prema poslu,sto je i moja sreca…isti posao radim 20.god.-deca predskolci…veoma vazno za mir i srecu ….mnogo pozdrava i sve najbolje i Vama i vasoj majci….

    Одговорите на овај коментар
  4. септембар 13, 21:36 #4 Nika

    Prvi pet najvazni su na svet ;)))))))))))

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.