„Љут сам. Не знам зашто. Понекад се пробудим љут; понекад сам ок расположен. Ни мени се све то не допада. Волео бих да нисам тако нервозан и љут, али јесам. И ништа ја ту не могу.”
„Сваког дана се осећам као у затвору, заробљен у телу које се мења, а живот ми се састоји од ствари које морам да урадим, а не од ствари које желим да урадим. Тестови, контролни задаци, одговарање. По цео дан проводим са тинејџерима који се осећају подједнако изгубљено као и ја.”
„Понекад се деси да ме неко повреди у школи. Наставник или неко од ђака. О томе вам не причам јер ме буде помало срамота да признам да се осећам повређено. Не желим да знате колико често се тако осећам.”
„Све оно што се дешава у мом животу своди се на ствари које заправо не желим. Не желим да устајем рано. Не желим да лежем рано. Не желим да идем у школу. Не желим да радим гомилу домаћих задатака. Не желим… Не могу да се сетим ниједне ствари коју ЖЕЛИМ да радим. Осим да спавам. Једино кад спавам нисам под стресом, не осећам притисак и нисам забринут.”
„Понекад се кријем у соби и гледам филмове или бесмислене видео-клипове. То радим да бих побегао од сопствених мисли којe ме заробљавају. Бежим од самог себе. Звучи сулудо, зар не?”
„И да, знам да ми је соба у хаосу. Али мени се баш тако допада. Изгледа онако како се осећам изнутра. И молим вас, не питајте ме шта није у реду јер не знам да на то одговорим. Не знам откуд су се сва ова осећања појавила.”
„Знам да сте љути на мене. И не могу да вас кривим. Престао сам да разговарам с вама. Понекад вам кажем грозне ствари. Вичем, вређам, кривим вас за ствари за које нисте криви. Понекад ломим ствари јер се изнутра осећам сломљено.”
„Али није увек тако било. Кад погледам неке своје старе фотографије, видим насмејано и срећно дете. Дете које је обожавало да пева и игра, да се измотава и да га уопште не интересује шта ће други да мисле или да кажу. Тог детета више нема.”
„Рећи ћу вам сада нешто што се не изговара лако. Молим вас да ме схватите озбиљно. НЕ ОДУСТАЈТЕ ОД МЕНЕ. Не мрзите ме. Потребно ми је да будете јачи од мене. Да ми будете родитељи, нарочито онда кад кажем да ми нисте потребни.”
Кад бих умео да кажем како да ми помогнете, ево шта бих рекао:
1. Дајте ми простора
Не шпијунирајте ме, не улазите у моју собу без куцања, не захтевајте одговоре. Немам их. Када вичете на мене, осећам се још горе. Потребно ми је да будем сам, потребан ми је простор.
2. Не вичите на мене
Понекад је бука у мојој глави толика да не могу да чујем сопствене мисли. Кад уз све то и ви почнете да вичете, осетим се још горе. Осетим се одбачено. Као да сам највеће разочарење у вашим животима.
3. Одузмите ми уређаје.
Не могу да престанем да буљим у телефон. Покушавам, али не могу. Знам да ми то одузима гомилу времена али не могу да се одупрем. Потребна ми је ваша помоћ. Потребно ми је да поставите границе. Молим вас. Сигурно ћу се свађати и опирати, али не одустајте. Не покушавајте да ме уразумите, једноставно ми не дозволите да по цео дан држим телефон или гледам у рачунар.
4. Одведите ме на неко мирно место
Говорим да нећу нигде да идем с вама. Али ако бисте ме одвели на неко тихо, мирно место, где можемо да шетамо и мирно разговарамо, без расправе, негде где могу да слушам ветар, птице, дрвеће, да слободно дишем и заборавим на све што ме мучи, то бих волео. Чак и кад бисмо само ћутали, то би ми значило.
5. Не дозволите да се размазим
Престаните да ми дајете све што пожелим. Што ми више дајете, више ме гурате од себе. Потребно ми је да заслужим ствари. То ми помаже да изградим самопоуздање. Морам да научим да штедим новац и да га делим са онима који имају мање. А то никад нећу научити ако ми будете испуњавали све хирове. Мрзим што зависим од вас, молим вас, помозите ми да постанем независан.
6. Пронађите неког с ким могу да разговарам
Потребан ми је неко на кога бих могао да се угледам, а да то нисте ви. Потребна ми је одрасла особа којој ћу се дивити, која ће ми бити узор, неко ко верује у мене, ко ће ме подржавати, неко ко ме разуме. Пријатељ, ујак, наставница, неко ко ће ми пружити наду онда кад је изгубим.
7. Реците ми да ме волите
Претварам се да ми није стало. Али стварно ми је потребно да чујем те речи. Јер у овом тренутку, ја себе нешто нарочито и не волим. Иако се чини да вам загорчавам живот, и даље ми је потребно да будем вољен.
„И то би било то. Кад постане баш неподношљиво, имјте једно на уму – проћи ће. И знам да то не говорим чсто, али, волим вас.”
Приредила А. Ц.