Šta je najgore a šta najbolje što će polazak u vrtić doneti

septembar 07 20:22 2017

Bebeći dani u većini domova liče jedan na drugi. Presvlačenje, hranjenje i spavanje, i buđenje kad god. Prve reči i prvi koraci, novi ukusi i nove veštine, i najvažnije, mama kod kuće. I tako sve do prvog rođendana. A onda i bebe i njihove porodice prelaze u potpuno različite životne ritmove u zavisnosti od važne odluke – da li nakon ugašene prve svećice vaš mališan kreće u jaslice. Moje dete krenulo je sa godinu dana, i evo šta je to donelo našoj svakodnevnici…

„Polazimo u vrtić“ faza života počinje mnogo pre prvog dana vrtića. I dok deca koja ostaju kod kuće sa roditeljima, bakama ili bebisiterkama ništa još ne moraju, ova deca imaju puno „moranja“ – moraju što pre da prohodaju, moraju što pre da propričaju da bi mogli iskazati svoje potrebe, moraju naučiti da piju iz čaše, moraju da jedu samostalno, i to ne baš male komadiće hrane, jer hrana u jaslicama ne razlikuje se od one za starije vrtićke grupe. Vi ćete se potruditi da dete upoznate sa svom tom hranom koju će u vrtiću konzumirati, što zbog toga da bi tu hranu pojelo, što zbog toga da je prvi put proba u kućnom okruženju kako biste ispratili eventualne alergijske reakcije. Tih nekih par nedelja ranije, jurićete da uhvatite dane kad je dete zdravo da primi još i tu vakcinu, iako biste, da ga čuvaju bake i deke, ovo odložili za još koji mesec.

A onda najvažnija priprema

Ukoliko želite da detetu olakšate, prilagodićete dnevni raspored onom u vrtiću, planiraćete još slobodnih dana kako biste ga vodili na adaptaciju i vreme nakon vrtića proveli uz njega. I važno je da to bude mama, kao najveći detetov oslonac koji će ga čekati iza tih vrata. Za šetnje ćete birati rute koje vode ka tom „jednom lepom mestu gde ima puno igračaka i drugara“, i vežbaćete da dete ostaje sa nekim drugim po sat, dva, tri, navikne se da vi prvo odete, a zatim svaki put dođete po njega. Zašto je ovo važno? Odgovor je isti kao i na pitanje – zašto dete plače? Ne zna da li ćete po njega doći. Nema predstavu o vremenu kada mu kažete da se brzo vraćate. I ubrzo zaključi da ćete ga tu ostaviti. Čak, prvi dan ili dva često prođu lagano, a zatim svakim danom postaje sve teže, jer dete shvata da ga isto čeka svakog dana. Srećom, rešenje najčešće leži u jednom, a to je, mame i tate, ono kako se vi prema vrtiću odnosite, onako, iznutra. Dete oseća vaš nemir i strepnju, kao što oseća i kada ga sa poverenjem ostavite sa vaspitačima. Pričajte mu o svim radostima koje ga tamo čekaju, a kada spremate dete da uđe, ponašajte se uobičajeno, skrenite mu pažnju na neki poznat „teren“, kažite kada dolazite, i uz osmeh i jedan, dakle, ne deset, jedan poljubac, idite. I kada se strašna vrata zatvore, konačno možete dati sebi oduška – da plačete, cupkate, obilazite oko vrtića i zovete sve redom deleći sa njima slutnje kako će vaše dete biti neshvaćeno, nije tako naviklo i neće moći bez vas. Ma ravni su horor filmovima svi scenariji koje smo u stanju u tu sobu da smestimo. I koliko god da je savršeno prirodno da se tako osećamo, isto je toliko nedopustivo da svom detetu takve vibracije šaljemo o mestu gde čitave dane treba da provodi. I tako,prođe tih pola sata, sat, dva i tri, a onda se saberete i dočekate dete sa opet osmehom i radovanjem zbog novih iskustava koje prolazi. Jer svega bude pred tim vratima, pa i onih koji dete dočekuju kao da je zaista prošlo sve one zloslutne scenarije i hitno treba da se evakuiše iz objekta, uz prigodne suze, ustreptala pitanja o tome jesu li mu dali išta da jede, i utešne reči kako je lepše ipak kod mame pa će sad lepo da ga paze.

Moraćete da progutate činjenicu da nad nekim stvarima više nemate kontrolu, a to sa samo godinu dana ume da bude zastrašujuće. I tako ćete svoje dete do sada negovano kao sa reklame za bebeću kremu, ponekad zateći musavo, uplakano, isflekano – ne zato što su vaspitačice nemarne već zato što ne mogu postići da to obave istog trenutka. Više ne možete odabrati sa kim će se vaše dete družiti, jer biće tu dece iz porodica različitih po obrazovanju i socijalnom statusu. Nećete imati ni uticaj na to šta dete u vrtiću jede, da li baš to niste želeli još da uvodite ili više voli ono drugo. U većini vrtića nije dozvoljeno unošenje cucle, a ne koriste se ni flašice. Ovo su navike sa kojima se dete, barem onaj deo dana dok je u vrtiću, mora oprostiti. Neki roditelji ovo iskoriste upravo kako bi cucle i flašice potpuno izbacili iz upotrebe. Takođe, obično se u vrtić ne donose omiljene lutke i igračke, a tek ponegde roditelji mogu biti prisutni prvih nekoliko dana kako bi se okruženje učinilo poznatijim i sigurnijim u očima deteta.

NAJGORE ŠTO ĆE VAM VRTIĆ DONETI…

Zdravstveni deo priče je zaista jedina ozbiljna mana boravka u vrtiću. Vrtić jeste leglo zaraze, i nema veze što se vaše dete inače igra sa puno dece u parkiću. Ovo je specifično okruženje, gde je uvek jedno ili više dece koja kašlju, kijaju, i curi im nos. I to nisu razlozi da dete toga dana u vrtić ne bude primljeno. Razlozi su vrlo precizno definisani – temperatura, dijareja, povraćanje, a čak i to tek kod određene učestalosti tokom dana. I sva ta deca zajedno jedu, spavaju, idu u isti toalet, neguju ih iste osobe, i sve u zatvorenom i ograničenom prostoru.

Posledično, kreće problematika sa roditeljima koji rade. Ako vam dete kreće u vrtić jer nema ili ne želite nekog drugog da ga pričuva u kući, vi ćete doslovno morati da se opredelite čiji ćete posao rizikovati u narednom periodu. To uglavnom bude majka, što zbog vezanosti sa detetom, što zbog toga što kod većine žena karijera u tom periodu stagnira. U najboljem slučaju, ne možete očekivati a ni dobiti razumevanje, nenarušenu pripadnost kolektivu, mogućnost napredovanja. Vrlo brzo postaćete ona koja je „stalno na bolovanju“, uz naravno prateću administrativnu gnjavažu – kod doktora čim se razboli jer treba potvrda za posao, pa kontrola, pa po doznake za posao i po potvrdu da je dete zdravo i može ponovo u kolektiv. Često ćete, kada procenite da nije nešto ozbiljno, uzimati dane od godišnjeg odmora da biste svu ovu peripetiju izbegli. I tolika razboljevanja će okolini izgledati neverovatno. I te poglede osećate, toliko da se ponekad i sami zapitate da li vam se dete zaista razbolelo. Tim pre, što ćete, zbog tog istog posla, vratiti dete u vrtić čim prođu najjači simptomi, a dete nije povratilo imunitet te će se lakše razboleti u narednom periodu. Još ako je dete moralo da uzima antibiotike, bilo bi zaista zgodno da dete još 7 dana od povlačenja simptoma ne mora u kolektiv.

A NAJBOLjE ŠTO ĆE VAM VRTIĆ DONETI…

Biće to kao mali polazak u školu. Odjednom, imate tu neki rančić sa crtanim likovima, ormarić sa njegovim imenom, neku družinu kojoj pripada, neke tete koje će vam po prvi put u životu ispričati o vašem detetu nešto što vi ne znate i utešiti ga umesto vas, i neki roditeljski sastanci gde vam neko drugi priča o vašem detetu. Tu su zajedničke kreativne aktivnosti sa detetom – priprema nekih priča, recitacija, ukrasa za jelku, sezonskih simbola ili tematskih zadataka. Doslovno svakog dana ćete imati novi razlog da budete ponosni na svoje dete. Biće tu i novih radosti i oduševljenja za koje niste ni slutili koliko će ga veseliti, a biće i suza koje će donositi priliku da kroz razgovor i vašu podršku dete savlada još jednu prepreku, stres, nelagodnost. I uskoro, uskoro ćete gledati kako vaše dete sa lakoćom komunicira sa drugim malim ljudima, kako je radosno što pripada jednoj grupici sebi sličnih, kako se opet nešto kikoću a nije vam ni jasno kako su se sporazumeli. Videćete i kako se raduju jedni drugima, odmeravaju jedni druge i prave prve izbore, pa kad se sretnu van vrtića poskakuju od radosti – „Mama, to je moooja drugarica!“. Pa kako strpljivo čekaju svoj red, pa se uslože jedno iza drugog i iz vozića vam mahnu. Pa kako bi sve hteli al’ ne slušaju prstići, pa dođu kući šarenih majica koje su bele u vrtić otišle, a onda u svoj toj nespretnosti uspevaju da se obuku, uredno slože stvari, pa patofne pod krevet, pa lepo obrišu musava usta. Pa vam jednog dana dete u sred spremanja za spavanje izrecituje pesmicu od deset strofa. Pa vidite da sa lakoćom prihvata do juče mrske aktivnosti jer svi su drugari tako isto. Pa vam priča šta je bilo puno smešno. Pa sedite na počasnom mestu roditelja jer predstava je i vaše dete peva i igra. A onda i vaspitačica kaže kako se lepo druži, uči i sluša, pa u parkićima vidite koliko je sigurnija u sebe među drugom decom, i tu negde i sami osetite da je izgradila jedan novi svet, iz kog će lakšim korakom i svaki naredni osvajati.

Helena K.

 

 

napišite komentar

1 komentar

  1. septembar 07, 22:24 #1 Mil

    Savrseno napisano.Posle ovog teksta jos mi je draze sto je moja devojcica krenula u jasle.Hvala na odlicnom tekstu.

    Odgovorite na ovaj komentar

Dodajte komentar

Vaši podaci će biti bezbedni! Vaša imejl adresa će biti vidljiva samo administratorima sajta. Komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede, kao i komentare koji se ne odnose na vest koju komentarišete, nećemo objaviti. Iz bezbednosnih razloga, neće biti objavljeni ni linkovi ka drugim sajtovima.