Аутор: Јасна Булајић-Степановић, психолог-психотерапеут, психолог Менсе Србије, jasnab@mensa.rs
Школска фобија је отпор детета према одласку у школу због интензивног страха. Дете наизглед жели у школу, али испољава низ телесних манифестација који околину погрешно усмеравају да узрок траже у телесном, уместо психичком.
Симптоми су присутни радним данима, а нестају викендом, током празника и распуста. То није развојни, већ неуротски страх који се обично јавља због нерасчишћених породичних односа, особина личности детета, амбициозности родитеља, неслагања са вршњацима и сл. Школску фобију никако не треба мешати са бежањем из школе и проблематичним понашањем.
ШТА ЈЕ ШКОЛСКА ФОБИЈА И КАДА СЕ ЈАВЉА
Школска фобија није развојни, већ неуротски страх (дакле не представља нормалну развојну појаву), није присутан код већине деце, теже пролази спонтано и захтева терапијску интервенцију. Обично се јавља у узрасту када су појачани захтеви и очекивања од деце (у основној школи у прва два и у петом разреду, а у средњој почетком првог разреда).
Иако је многи везују за почетак школске године, може настати и касније, подстакнута непријатним искуствима (исмевање вршњака, тешкоћа у савладавању градива, промена учитеља, „прозивка“ учитеља, одсуство из школе због болести, промена школе, развод родитеља и сл.). Школска фобија није бежање из школе и проблематично понашање.
Деца која пате од школске фобије настоје да постигну што бољи успех, лепо се понашају, чак преадаптирано. На свесном плану желе да иду у школу, али на несвесном то саботирају кроз соматизацију која може својим интензитетом достићи облик паничног напада. Бурне реакције су чешће и јаче на млађем узрасту. У адолесценцији је ова фобија ређа, симптоматски неупадљивија, почиње постепено али више као израз синдрома могућих дубљих поремећаја.
КАКО ПРЕПОЗНАТИ ШКОЛСКУ ФОБИЈУ
Школска фобија се манифестује као отпор детета према одласку у школу због интензивног страха. Тај страх је толико јак да паралише и води избегавању, а секундарна добит проистекла из таквог понашања додатно учвршћује фобију. Дете наизглед жели у школу, свесно се не опире али превага несвесног доводи до низа телесних реакција,соматизација у виду повраћања, главобоље, психогено повишене температуре, болова у стомаку, несвестице, опште слабости, тахикардије, тешкоћа са дисањем, поремећаја спавања и сл.
Оно што је посебно важно је да се симптоми испољавају радним данима, појачавају уочи времена одласка у школу а нестају викендом, током празника и распуста.Тако маскирани симптоми изазивају додатну пажњу и забринутост родитеља и учитеља, узроци се погрешно траже у соматском уместо психичком аспекту.
ШТА СУ МОГУЋИ УЗРОЦИ ШКОЛСКЕ ФОБИЈЕ:
Породични односи: Главни узрок треба тражити у породичним односима који подстичу сепарациону анксиозност (страх од одвајања). Дете се опире одвајању од родитеља, а школска фобија је последица тог страха. Ако је родитељ анксиозан, лакше тај немир преноси на дете, било путем отвореног показивања страха или презаштићивања. Слично се дешава у дисфункционалним породицама са честим сукобима, у којима дете покушава да својим присуством контролише и спречи насиље. Изненадна болест члана породице има исти ефекат, а то је покушај контроле новонастале ситуације, спречавање распада породице остајањем код куће.
Особине личности детета: Перфекционизам доводи до одсуства права на грешку, па се сваки, макар и симболични неуспех доживљава као крах и разлог за повлачење и избегавање школе. Јака амбиција превазилази потенцијале који могу бити и изнадпросечни, али ипак недовољни да се стално доживљава успех. Ако дете вреднује себе и своју личност кроз школски успех а не уложен труд, пад постигнућа (макар био минималан) доживеће као повреду, као да није довољно добро. Долази до неосноване генерализације („ништа не вредим, нико ме зато неће волети“), сумње у сопствену интелигенцију. Телесне симптоме доживљавају као олакшање, разлог за избегавање потенцијалног неуспеха.
АМБИЦИОЗНОСТ РОДИТЕЉА:
Иако то чине из најбоље намере, родитељи често на погрешан начин „храбре“ дете. Преоптерећеност ваннаставним активностима доводи до замора и мањка времена за школске задатке.
Реченице типа „ти си препаметан, бићеш најбољи, имаћеш све петице, сви ће ти се дивити“ оптерећује дете и води страху од неуспеха, дете мисли да ће бити вољено само ако је изразито успешно.
У каснијем узрасту (адолесценцији) таква породична клима води избору занимања које се не воли, а најамбициознији су управо родитељи који сами нису остварили оно што су желели, па то пребацују на децу.
НЕСЛАГАЊЕ СА ВРШЊАЦИМА:
Често су успешна деца на мети вршњака и изложена вршњачком насиљу на путу до/ од школе или током одмора, а мањак социјалних вештина и емоционална незрелост води повлачењу и избегавању.
Овај узок школске фобије захтева највећи ангажман стручне службе школе.
ШТА РОДИТЕЉ НИКАКО НЕ ТРЕБА ДА РАДИ
Не треба без разлога оправдавати изостајање, али ни уцењивати и исмевати, нити сваки час терати дете. Школа није једина тема разговора између родитеља и деце. Никако своје неиспуњене амбиције пребацивати на дете. Не треба условљавати љубав према детету успехом у школи нити награђивати или кажњавати у зависности од успеха који дете остварује.
КАКО ДЕЛОВАТИ ПРЕВЕНТИВНО
Радити са децом од самог почетка, подстицати радозналост и креативност. Бављење занимљивим стварима гради самопоуздање. Причати не само о сопственим успесима већ и неуспесима и начинима превазилажења (са личним примерима). Подстицати дете да се труди независно од успеха који ће постићи.
Нарочито је спорт добра основа за будуће доживљавање релативности (не)успеха и стицање радних навика. Ако дете не воли спорт, трагати за активношћу која му прија и у којој се осећа успешно (хоби бира дете а не родитељ). Не оптерећивати дете, важно је да има време и простор за себе. Када се дете грди, не нападати личност већ скренути пажњу на непожељно понашање.
Када се дете хвали, истаћи уложен труд. Не треба плашити дете поласком у школу („видећеш ти…“). Не поредити децу. Подстицати здрав облик провођења времена кроз забавне друштвене игре, квиз, мајсторисање, што ћешћи боравак у природи и даље од места становања (излети).
ШТА РАДИТИ АКО ДЕТЕ ИМА ШКОЛСКУ ФОБИЈУ
У тренутку кад се појаве симптоми разговарајте са дететом и уважите његова осећања, разумите га колико год се разлози чинили чудним, посматрајте из његове перспективе. Причајте са стручним лицем (психологом). Покушајте да разумете шта је стварни узрок проблема, многи погрешно узроке траже у школи а у ствари је главно одвајање од куће и неадекватна припрема. Не причајте негативно о школи пред дететом без обзира на новонастале околности.
Куповину ствари потребних за школу (књиге, одећа, обућа, прибор) обавите са дететом и колико год је могуће уважите његов избор. Подстичите дружење са другарима и ван школе, нека их позове у кућу поред играња напољу, али не инсистирајте ако дете пружа отпор. Ако је по природи повученије, довољно је да за почетак има једног доброг другара који ће му помоћи да се време проведено у школи лакше поднесе. Школа никако не треба да буде једина тема између родитеља и деце. Подстичите и похвалите сваки уложени труд без обзира на резултат, дете учи за знање,а не оцену.
Извор: pharmamedica.rs