Шта је то што наводи дете да чини лоша дела?

новембар 13 22:44 2017

Импулсивност, генетске предиспозиције или узор из окружења – шта је то што наводи дете да чини лоша дела? О томе да ли је могућа ресоцијализација и да ли оно дете које је починило нешто лоше у стању да усвоји друштвено прихватљиво понашање, говори дечији психолог Линда Блер.

Нико није рођен зао, мада то нико не може да каже за сигурно, сматра Блер. Људска природа садржи обе стране, и агресивну и алтруситичку. Сви имамо дубоку потребу да будемо прихваћени, да будемо окружени људима и ниједно друго биће не проводи свој живот ослањајући се на друге, као човек.

Емоција и разум су неодвојиви мотори мотивације и за децу и за одрасле, али емоције су десет пута јаче. Деца су подстакнута емоцијама, али временом уче да буду разумна, док одрасли покушавају да буду разумни и када су преплављени емоцијама.

Дела агресије су производ комбинације различитих фактора – личности, која укључује генетику, животних околности и узора на које се дете угледало још у раном детињству.

Нарочито велики утицај има улога модела коју дете усваја у току седме и осме године. То време је пресудно за развој детета, нарочито ако је дете у том периоду било повређено, тј. оштећено у било ком смислу. Најрелевантније питање је – да ли је могућа ресоцијализација?

Дете се не може рехабилитовати стављањем у институције у којима могу видети негативне моделе. То им ускраћује прилику да науче неке боље обрасце понашања.

Kако да код деце ублажимо последице стреса и узроке бола? Постоји начин да се одвоје емоције из меморије што омогућава нов начин суочавања са ситуацијом.

Kада смо под стресом, трудимо се да се понашамо као што смо радили кад смо били млађи. Понављамо раније научене обрасце понашања, пре него што и размислимо о стварима логично. Зато рехабилитација мора да буде сталан процес, а не нешто што се ради одједном.

Kада ствари крену низбрдо, постоје издајнички знаци који указују на то да треба одмах одреаговати, а то су промена емоција, убрзано дисање, осећај узнемирености.

Рехабилитација деце која су доживела било коју врсту трауме је нешто што нема крај, ако узмемо у обзир да чак и они који су имали заштићено детињство некада треба да раде на себи да би кренули напред.

Kоје су то генетске карактеристике које терају личност да дела на друштвно неприхватљив начин?

Најважније је оно што називамо импулсивном и рефлексивном димензијом личности. Ми се сви налазимо негде дуж овог спектра, тако да људи који се налазе на његовом импулсивном крају проводе своје време извињавајући се због тога што су одреаговали без претходног размишљања.

Уколико сте импулсивни онда сте веома склони да одреагујете пре него што о стварима рационално размислите. Разлози за такво понашање се губе у емоцијама. Импулсивна особа истрчава на пут као пас без претходне провере да ли је пут чист.

Оно на шта је јако важно обратити пажњу су деца са проблемима у понашању која имају тенденцију да буду импулсивна. Они морају да науче да успоре пре него што одреагују. Постоје једноставна решења као што су бројање уназад од десет или размишљање у терминима црвено, жуто и зелено на семафору. Чак и учење да дишу правилно кроз нос помаже, јер када удишете кроз уста постајете нервозни услед повећаног адреналина. Деца ове ствари могу да вежбају и сама.

Постоји још једна важна димензија, то је способност да се извага између неколико курсева акције. Ако не умете да размислите о алтернативним начинима понашања, увек ћете бити рањиви на мисао – “Желим то толико да ћу га зграбити!”. Вероватно постоје генетске предиспозиције и утицај околине који утиче на развој ове врсте “интелигенције”.

Поред утицаја средине, најважнији фактор је узор. Овде говоримо о дететовом “старатељу” о људима од којих дете зависи. Није битно да ли су то дететови биолошки родитељи или не. Ако дете, нарочито у предшколском узрасту, одраста окружен људима који грабе да би добили оно што желе, не поштују друге, па чак и наносе штету другима, онда ће понашање детета бити исто такво.

Занимљиво, ово не можете да исправите тако што ћете показивати детету на туђем примеру како то треба да изгледа. Деца понашање уче из прве руке.

Често се писало о томе да ће трауматизована деца вероватно пре починити неко дело агресије, али да ли је заиста увек тако? Има много жена које су одрасле у домовима и постале су изузетне мајке. “Мислим да је узор у раном детињству од кључног значаја, али и да можете проћи кроз све те ружне ствари и да опет испаднете ок“, закључује Линда Блер.

Извор: Новости

  Article "tagged" as:
  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.