Родитељи се разликују према очекивањима која имају од деце

јул 23 10:25 2016

Како замишљате однос са својом децом кроз 10, 20, 30 година…ко коме даје и шта? Вероватно једно другом оно што будете могли. Зашто сада не би било исто тако? Ако мислите да мало дете нема шта да учини за Вас варате се, без обзира на ураст, свако има нешто да да.

dete

Шта деца имају да дају родитељима?

На почетку могу да дају загрљај, осмех, цртеж, рецитацију, игру, плес, креације, касније могу да дају бригу о млађем брату, сестри, кућном љубимцу, својим стварима и играчкама, одговрност , да поштују правила у кући , да се залажу у активностима које сте им обезбедили, поштовање, време, стрпљење, могу да помогну у набавци и кућним пословима, итд.итд.

Дугачак је списак свега што деца могу и хоће да дају својим родитељима.То је у њиховој природи. Али ту ми одрасли умешамо своје прсте и пореметимо природан ток ствари. Како? Тако што им не дозвољавамо да нам дају. Нећемо или не знамо да примимо оно што имају да нам дају. Као да ћемо им онда остати дужни или као да ће се онда умањити вредност свега што смо ми учинили за њих. Подарили смо им живот и много што шта, али ипак постоји онај проценат вероватноће који нас кочи у примању-можда боље не, „боље да ја њему све дам па ће он кад порасте, а кад ја будем стар ваљда да ми врати нешто од тога“-размишља родитељ. Грешка. Зашто да узврати кад буде старији, ако му то не дозволимо док је још пун жеље да нам пружи оно што има.

 

Родитељи се разликују према очекивањима која имају од деце:

Постоје родитељи са превеликим очекивањима – Очекују да деца увек поштују правила, да похађају велики број секција и да у свакој буду најбоља у групи, да им увек буде уредна соба, да никада не буду љута или незадовољна, да имају одличан успех у школи, да увек имају разумевања, да кад нешто дају, дају само најбоље. Акценат је на „увек“ и „нај“. Али и поред свог труда ове деце родитељи често буду незадовољни и љути, јер им деца не дају „увек“ и „нај“ . У одраслом добу ова деца настављају да улазе у односе са захтевним партнерима, које је тешко задовољити, труде се да задовоље надређене, а да притом не уживају у послу који обављају.

 
Родитељи са премалим очекивањима и то они који:
а) много дају , мало очекују – не подстичу дете да прихвати и превазиђе потешкоће на које наилази, штеде га, раде уместо њега многе ствари за које је само способно (да се „не мучи“), неки излазе у сусрет свим жељама детета, потежу сва могућа и немогућа средства да се те жеље и остваре, све у свему – много дају а не очекују од детета ништа или ништа нарочито. Када се то овако постави звучи јако лоше, што заиста и јесте. У таквој расподели улога дете нема ништа или ништа нарочлито да дâ. Зар? Ови родитељи могу имати налете очекивања, када им дође „жута минута“ , када имају изливе незадовољства зато што су им деца незахвална, безобзирна или лења. Након тога се враћа све на старо, ради се за децу шта год и колико год се може. У одраслом добу ове деце родитељи ипак имају очекивања, јер дао- сам –му- све-што-могу родитељ ваљда треба да добије нешто заузврат, ако не добије то би био крајњи безобразлук ове сада већ велике деце. Међутим, давно угушена потреба за давањем се сада тешко активира, ови родитељи бивају ускраћени за минимум који касније очекују од детета (да позову, долазе, сами понуде помоћ или ангажовање)
б) они којима је свеједно – ови родитељи су углавном равнодушни на оно што дете даје, не одушевљавају се, све им је једно, немогуће их је одушевити, али ни разочарати. У одраслом добу ова деца умеју да буду коректна , да узврате, али ради реда, рутински, без осећаја за стварне потребе другог.

 

Родитељи са оптималним очекивањима – очекују да дете брине о себи, својим стварима, обавезама… у складу са својим узрастом, подржавају га у напорима да то научи, али су притом флексибилни, обраћају пажњу на стање у ком се дете налази, дететове способности и потребе , у складу са тим доносе одлуке , дају похвалу за труд, очекују од детета да дa свој максимум у важним активностима (без услова да буде најбоље у групи), прихватају оно што дете има и да им дa, притом испољавају задовољство и понос. У односу ове деце и њихових родитеља постоји узајамност, у коме деца добијају (могућност, подршку, средства) али и дају (труд, залагање, захвалност) . Оваквим односима теже и касније у одраслом добу.
Клучни елемент у квалитетном односу јесте „узајамност“, али не и трговина у односу „сада ћу ја теби, а зато ћеш сутра ти мени“, већ равнотежа, баланс, који је неопходан како би однос био поштен, одосно како ни једна страна не би била оштећена. У данашње време веома је чест однос где родитељ пуно даје а мало добија.

У оваквом односу су обе стране оштећене, она која превише даје – једног дана бива разочарана, она од које нико не очекује и не жели ништа да узме – понижена је. Ако вам ове речи делују као претеривање пробајте да замислите да вам комшиница сваког дана доноси нешто од својих специјалитета да се почастите, а када ви једном одлучите да однесете њој, она вам затвори врата уз речи „не треба ми, то могу и сама да направим“.

 

Извор: maminsvet.net

  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.