И? Шта сад? Сналази се како знаш!

мај 19 20:33 2016

Здраво бебо, збогом пријатељи или како системски остајемо без друштвеног живота?

Кад добијеш дете, промениш се. Цели свет ти се окрене наглавачке и то је супер. Мало се осећаш као да висиш на трапезу, забавно је, ново, тражи снагу и стрпљење а мало као ној – престрашно је да би ти глава била на правом месту.

majka_beba_devart

На факултету сам имала круг људи са којима сам волела да се дружим. Неки су, посматрано из ове тачке, били паметнији, па након факултета подобијали децу. Иако су то биле драге особе, несвесно сам их потиснула из свог живота. Из перспективе неродитеља, сећам се својих пријатељица које су пре мене добиле децу; тј, не сећам се нешто посебно. Лагано је избледела њихова слика као и моја њима у том моменту. Мени је тада прича о грчићима, испросипана кафа пропраћена са стотину “не!” и “немој!”, ненаспаваност и остале родитељске приче била на нивоу приче из народне скупштине, знам да је битно, на смрт напорно и мало ко зна шта ради иако се свим силама упире да не изгледа тако. Нисам имала никакву жељу и потребу да их разумем. Не зато што сам то хтела већ нисам знала другачије. Нисам имала своју децу.

Њихова деца су ми била слатка на пет минута али никако се нисам могла поистоветити са њиховом причом јер нисам прошла што су оне прошле.

Нисам их доживљавала. Пребацивала сам програм. Бирала неродитеље јер ми је то било природно. Дружење се свело на обећања. Обећања да ћемо опет изаћи као некад, провести се, остати до три ујутро. Нешто као некад. А то се никад није десило. Или је она била уморна, или неко није могао да чува децу или нешто.

И удаљили смо се. Остао је покоји чет, позив, честитка за рођендан. Сад се не стижемо дружити јер сви имамо децу.

Ових дана размишљам где су сви ти силни људи са којима сам се дружила пре деце?

Да ли особе родитељске националности имају пријатеље? И ако да, ко су ти чудаци и како им то дружење полази од руке?

Брадоња и ја, као пар, смо баш имали среће. Имали смо друштво у којем смо први добили дете. Зашто је срећа?

Па кренимо из почетка…

Некад давно, чини ми се еонима далеко, имали смо лепо друштво. Знате, оно, пријатеље. Пријатеље са којима смо возили бицикл, са којима смо излазили, са којима идемо на кафе, са којима смо разговорали. Заједничке и само своје, али то је сад мање битно.

А онда смо први међу тим пријатељима добили дете. Кад су сазнали да сам трудна, славили смо, уживали скупа у тих девет месеци. Заиста јесмо. Можда нисам возила бицикл али забаве није недостајало.

Посебно су ме пазили, дивни били према мени. Имам посебан поглед кад ме пазе и мазе.

Могли смо још да висимо после посла, организујемо се брзо, да се просто – дружимо.

Е, а онда је дошао Бебо, данас Т-реx. Маскотица друштва. Дружење још није платило данак. Могли смо још увек да идемо на излете.

Увек је ту био неко да га причува, забави, носи ако треба.

Друга чистка – у истом сосу

Како је време пролазило, једни по једни смо добијали децу. Да се виђамо на рођенданима са истим оним обећањима које сам давала пријатељицама са факултета.

Морамо се дружити! Мо-рамо!

И онда се не видимо преко два месеца иако живимо у истом граду. Јер шта су два месеца? Две вирозе? Упала уха и стомачни вирус? Четири набавке?

Чујемо се у лету за то време. Покушавамо се ускладити али не иде. Једни немају слободне викенде, други нису у граду кад договоримо покушај дружења, деца болесна, породичне обавезе ____________(попуните).

Кад успемо да се видимо, буде лепо. Само сад не успевамо довршити реченицу, не можемо остати колико желимо, не стигнемо испричати све што требамо.

Недостају ми и они дани. (Не женски, већ они, наши, кад смо се дружили.)

Недостаје ми блејање. Недостаје ми безбрижност. Изгледа да смо постали родитељи.

И? Шта сад?

Сналази се како знаш!

 

Извор: Cara Dara

  Categories:
  1. октобар 21, 15:28 #1 Lana

    Prvo dete sam dobila pre 5 godina, a ubrzo je doslo I drugo. Druzim se apsolutno sa svim svojim prijateljima I prijateljicama sa kojima sam se druzila I pre deset godina. Neki su se rasuli po belom svetu, neki su jos uvek tu I imaju ozbiljnije poslove I opet manje slobodnog vremenw. Uvek nadjemo nacin da se vidimo I kad god se vidimo sve je isto. No, covek da bi odrzao prijateljstvo ne moze biti sebican, prava prijateljstva to ne trpi. Ne mozete okrenuti nekome ledja jer je postao roditelj., ali ni Vi kao roditelj ne mozete ocekivati da ce neko pet sati da slusa o grcevima.Vremena svakako imwmo mnogo manje nego dok smo stydirali, zato su nam isti sad I drazi, emotivniji I smisleniji I nije bitno da li je neko postao roditelj ili nije, svako kroji svoju zivotnu pricu. Bitno je da se razumemo I nadjemo vreme. I da, meni se desilo da bude I do 3 ujutru, da bude isto, ako ne I bolje. Zivot ne stane kad dodju deca, postane smisliniji I onda takve stvari naycimo da cenimo, osim ako nas je neko ubedio ili smo sami sebe ubedili da moramo neka vrata da zatvorimo.

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.