Страшно је шта све пропуштамо кад нисмо са децом

октобар 20 20:46 2017

“МАМА, имаш цице?”

“Имам сине”, одговорим му.

“А има нута мјека?”

“Нема душо. Било је некада кад си био јако мали. Сада више нема.”

“Јадне мамине цице, немају мјека. Дај мама да јубим цице. Јадне цице.”

И тако истрпех напад на своје попрсје. Збуњено и укочено сам седела док је он преко тренерке цмакао моје цице и викао колико су јадне.

Прошле недеље провела сам 4 дана сама са својим двоипогодишњим дететом. Онако, даноноћно. Без одласка на посао, без тате, баке, тетки, суседа. Само он и ја. Питате се зашто ово пишем и зашто је то тако битно, јер колико има мама које тако стално живе? Зато што сам открила колико тога само на дневној бази пропуштам у рутини свог детета. О оној животној нећу ни да помишљам. Толико се веселимо том смотуљку. Чекамо да крене да пузи,да хода, прича, да се одвикне од пелене. Стално нешто чекамо, а они безумно расту, уче, упијају, понављају, пресликавају, преносе. Тотално смо заборавили да уживамо баш у овом тренутку и толико тога пролази мимо нас родитеља. А ми смо нашег чекали чак десет година. И обузме ме нека туга. И кренем помало да размишљам о томе како би добро било бити једна од оних мајки које не раде. Да, а мислила сам да никада неће доћи тај тренутак у мом размишљању најбољег и за дете и за мајку.

Родитељи обично увек говоре да су мања деца мања брига.

„Јој, чекај да пропуже. Све ћеш морати да склањаш.“

“А чекај тек да прохода. Нон-стоп ће падати. Нећеш моћи главу да кренеш!“

Мени лично живот је процветао кад ми је дете постало покретно. Излуђивало ме његово цендрање од фрустрације што не може да се креће, а хтео би. Излуђивало ме то ношење по рукама, марамама, носиљкама. Осећала сам се као кенгур који је подлетео под камион. Исцрпљено и јадно. Тај мали је нон-стоп висио на мојој сиси или негде по мени. Једва сам чекала да крене у јаслице, а ја на посао, да напокон попијем кафу на миру и обавим велику нужду, а да нико не лупа на врата и виче: „Мам, мам, мам, мам, мам, мам!“

И дочекала. Таман смо се скинули с мајчине сисе, проходали, мало осамосталили. И онда је након пар месеци кренуло. Почео је сваки дан све више да ми недостаје. Схватила сам да то поподне тако брзо прође. Да све што зна, зна већином захваљујући васпитачицама у вртићу. И осетих лаган налет љубоморе. Али, живот је такав. Морате да зарађујете, деца морају да се осамостаљују. А ми морамо да покушамо са својом децом да проводимо што квалитетније време које нам остаје за заједничко дружење.

У тих четири дана мој двоипогодишњак савладао је скоро све боје. Укључујући и „љубичицу, наранџу и меду“. Знам да васпитачице у вртићу раде пуно с њима, али поносна сам што сам квалитетно заокружила њихов рад на препознавању боја. Нисам ни сањала који фонд речи има у својој малој глави. Нисам, јер до сада нисам с њим успела да разговарам о оним стварима које се пре подне раде у кући. О кувању… Да је најлепше поподне спавати на мамином кревету. Открила сам да ми је дете развило посебну вештину. Вештину трептања трепавицама и то преко 100 пута у минути. Посебице када тражи слаткише. Затим вештину екстремних излива љубави, посебно кад је време за спавање.

“Мама, загји ме. Јако ме загји. Војим те! Дага мама, моја мама. Пољубац ми дај мама. И загји ме јако!”

Па се ви сада ишчупајте из загрљаја, дрекните да је време за спавање, угасите светло и изађите из собе. Ја нисам савладала ту вештину и свесна сам да управља мноме као дроном изнад дечјег парка, али не могу помоћи себи. Тотално ме савладају те ручице које ме грле и окице које ми се смеју.

Онда сам три дана тражила мајшала по стану.

“Мама, где је мајшал?”

“Не знам сине. Што је то?”

“Мајшал!”

“Маршал?

“Да, мама! Мајшал!”

Тражили смо га испод кревета, изврнули смо две огромне кутије играчака, испод стола, кожне гарнитуре. У корпи за веш, у братовој соби, у ауту. Па онда у парку, у продавници, чак и у пекари. Онда се досетих интернета, па изгооглам војнике, полицајце, ватрогасце, лекаре, горску службу спашавања, али нико није био мајшал. Нашли смо га трећи дан увече.

“Мамааааа, ге, Мајшал! Мама, мама, мама, мама!”

Дотрчим из туш кабине у собу и схватим да је Мајшал псић. Псић из цртаћа. Псић у црвеној униформи. Псић имена Маршал. И тако, погледамо ми тај симпатичан цртани и успут научимо шта значи појам “дубоко” и како спасити псића из канализације. Сасвим пристојан и едукативан цртани. Ко би рекао, али има и таквих.

Видите. Неколико дана, неколико ситница и схватите да време пребрзо лети. Да је ваш малац у само две и по године постао права мала мудрица. Да има свој став, карактер. Своје финте и зафрканције. Да је право мало чудо. Ја сам сазнала да моје дете има пипицу, а девојчице имају пишу. Да је кифла најфинија у Млинару. Да мама воли њега, више него оба брата. Да он није дечко, него дечак. Да пиринач није јело, већ материјал који иде у кутију од Цедевите и служи као звечка. Да водене боје нису за папир, већ за зид. Темпере такође. Да ноге смрде јер расту из гузе и свашта још нешто. Постоје два начина да време посветите свом детету: време проведено са дететом и време проведено уз дете. Можда мислите да је исто, али није. Време проведено са дететом је уз заједничке активности. Изаберите ово задње, јер време лети попут комета. Немојте да се изгубите у њему. Недостајаће вам.

 

  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.