Све су то наша деца коју ми васпитавамо методама неваспитања

децембар 13 22:48 2016

Васпитавање деце и педагошки рад са њима у оквиру школских установа у данашњем друштву је на великом испиту. Не знам да ли редови које пишем служе као оправдање за немогућност постизања успеха, па сходно томе критика система долази као израз сујете писца, или је можда све ово реално стање у коме морамо да научимо да пливамо, како бисмо могли опстати. Само не знам и шта би нам тај опстанак значио, ако пред својим очима гледамо све лошије васпитаване генерације које излазе из наших школских клупа, у чијем смо процесу ка формирању њихове личности и ми дали добар део себе, па се због тога можемо и запитати, а какав је то део када су нам поверена на васпитавање деца све лошија и лошија.

Радећи годинама у просвети, на првом месту упућујем критику себи за очигледан неуспех, јер сам и сам прошао образовни систем, одрастао и гледао генерације пре и долазеће, видео продукте ранијег образовања, и долазим до тога да оно за шта сам учен и образован није сигурно садашњи систем образовања, који нема никакве везе и сличности са ранијим. Образовао сам се за рад у Просвети, а та Просвета  за коју сам се спремао није више она иста. Сигурно да у животу ништа није статично. Нормално је да се све креће и да се човек мора припремати, усавршавати и суочавати са новим ситуацијама. У многим областима технологија је толико узнапредовала и изменила подручја рада, да су старије генерације или се прилагодиле усавршавајући своје знање, или једноставно нестале и остале у прошлости. Проблем је што Просвета као производ има људе а не компјутере, аутомобиле, пестициде или нешто друго чиме се одређена област бави. Шта то значи напредовати као човек? Шта то значи бити савршенији за човека? Шта то значи бити модернији и у складу са савременим стандардима за човека?

Прочитајте и: Зашто све усавршенији просветни кадрови изводе на пут све лошије генерације

Основа у изградњи човека као здраве личности је породица. Школа је једна шира породица која је подршка примарној породици у формирању личности детета. Као резултат доброг рада у школи је здравија и одговорнија личност детета које постаје у сваком смислу вреднији и квалитетнији члан своје примарне породице, спреман да у будућности у истим тим околностима изграђује нову примарну породицу и у њој васпитава будуће поколење. То је један нераскидиви ланац у коме ако једна карика не ваља онда не ваљају ни остале. То је нераскидиви ланац који је у нашој заједници „нераскидиво“ покидан на парам парчад, тако да нам је породица уништена и састављена од неваспитаних и неформираних личности, који су неваспитани  у просветном систему, и те личности формирају нездраву заједницу и друштво изграђујући будуће примарне породице, које не могу бити постојане јер су састављене од неформираних личности. Део тог нераскидивог ланца који се нераскидиво покидао смо и ми, просветни радници. Школа као васпитна установа васпитава неваспитану децу, односно васпитава на онај начин на који нездраво друштво и нездрава породица захтевају од ње, а то је васпитавање будућих никад неоформљених личности. Сигурно је да личност формирајући се током живота пролази многе успоне и падове, али њена постојаност у свим животним околностима формирана је у породици и школи. Намећући школи улогу зависног посредника, из те школе излазе никад независне личности, односно у формирању зависне личности од управљача овим нездравим друштвом.

Све се у савременом друштву окренуло наопачке. Просвета је потиснута на лествици на само дно, тако да јој није ни омогућено да учествује у васпитавању. У породици деца васпитавају родитеље, па родитељи васпитавани од још увек неваспитаних и недовољно формираних личности, захтевају од наставника да њихову децу васпитавају на исти начин на који их и они „васпитавају“, тј. научени од ненаучених захтевају да и ми будемо васпитавани од њихове деце као што су и они васпитавани. Родитељи уверени у исправност њиховог васпитавања захтевају од наставника да користе исте принципе, тако да свако не слагање и неиспуњавање њихових жеља, биће приговорено наставницима као њихова небрига и непознавање педагошких принципа у васпитавању.

Прочитајте и: Како год да поступите са учеником свакако ћете надрљати. Или од самих ученика или од њихових родитеља

Ми просветни радници, прихватајући правила игре, скочили смо себи у стомак и постали исто тако ненормалан члан ненормалног друштва. Пристали смо да будемо васпитавани од неформираних и још увек неваспитаних личности и оних које су те „личности у покушају“ већ васпитали (читај: родитеље). Пошто онај који је неоформљен нема могућност здравог критичког размишљања, тако да ни родитељи немају здраво критичко размишљање, свака критика упућена зарад добра од стране наставника бива схваћена од стране родитеља као ниподаштавање њихове деце. Зато у школама данас никада више петица и одличних ученика а никад мање васпитане и врлинске деце. И наставници у истом вртлогу постали су лоши репрезенти своје професије из разлога што су прихватили погрешна правила игре, те уместо да изводе све боље васпитане генерације, постају све лошији и мање квалитетни, изводећи на животни пут све лошије генерације. Здраве породице и из тих породица здраво васпитана деца у ненормалном друштву и уништеном систему школства, ипак могу пронаћи пут, али на далеко отежан начин, да њихова деца сутра постану људи, добри домаћини, очеви и мајке, којима ће бити поносни. Највећи човеков напредак за којим може тежити је да буде човек. У овом нераскидиво покиданом нераскидивом ланцу изгубили смо се као људи, и више и немамо појам о томе, па тако ни наша деца формирајући се не знају шта је то бити човек.

Некада је наставник уједно био и родитељ ученика, те је у зависности од потребе а ради добра тог истог ученика и критиковао и корио, хвалио и уздизао и све чинио у циљу извођења на прави пут ученика. Данас наставник ако критикује не поступа на прави начин са учеником, ако даје оцене мање од петице, онда је питање ко му је дао диплому, који је па то он факултет завршио.

Како ли у овом савременом лудилу бесмислено звуче речи чувеног индијског песника и мислиоца Рабиндраната Тагоре: Причајте ви о њему шта хоћете, знам ја све мане мог детета. Не волим ја њега због тога што је послушно, већ због тога што је моје. Откуд ви знате колико мило оно може да буде док му вагате врлине и мане? Кад морам да га казним оно још више постаје део мене. Кад му натерам сузе на очи, моје срце заједно плаче са њим. Једино ја имам право да га корим и кажњавам, јер строг сме да буде само онај који воли.

Ко је овде део кога, и да ли су ученици наша деца и волимо ли их ми као рођену децу, у нашем случају је изгубило сваки смисао. Наша школа се изврнула наглавачке и дави се у сопственом вртлогу и питање је има ли нам спаса. У школама никад више насилне и агресивне деце а никад већа „права“ ученика. Све су то наша деца коју ми васпитавамо методама неваспитања, јер једноставно тако нам је однекле заповеђено да тако васпитавамо.

Постоји ли нада да у овом нераскидивом ланцу једна карика оздрави па споји и оздрави овај нераскидиво покидан нераскидиви ланац? Ако би се то десило породица би нам била здрава и јака, а самим тим и школа и друштво. А, ако овако наставимо не пише нам се добро, јер резултате погрешног рада већ видимо, а како време буде пролазило биће све погубнији. Да нам кукољ не би растао морамо се што пре отрезнити и почети да сејемо и узгајамо здраво семе.

Вања Димитријевић

  Article "tagged" as:
  Categories:
  1. децембар 14, 14:49 #1 dan

    Članak:
    “Како сам укинула диктатуру и своју децу научила да МИСЛЕ”
    je potpuno suprotan ovom članku. Ovaj članak zagovara poslušnike i podanike pod kaznom i nagradom a ne slobodne ličnosti.

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.