Проф. др. Светомир Бојанин је чувени дечји психијатар и један од утемељивача неуропсихологије развојног периода. Аутор је књига “Гордијев чвор младости”, “Под дрветом сазнања добра и зла”, “Школа као болест” и “Тајна школе”. Од оснивања је сарадник Православног пастирско-саветодавног центра у Београду.
“Нема научног васпитања и нема никакве науке о васпитању, то су обмане. Васпитање је наш нормалан, емоционални и спонтани однос са нашом децом. Васпитни процес је у ствари наш живот.”
“Дете мора да нас упија кроз живот. Нико још није васпитавао своју децу упутствима. Ниједан родитељ није рекао својој деци да краду, да се бију по утакмицама, а деца то све раде. Према томе, реч је о једном другом квару у васпитном процесу. Ако се тата и мама свађају, а онда кажу детету да буде учтиво и да се не свађа и да буде пристојно, то је бесмислено! Проблем је у томе што се деца васпитавају гледањем.”
“Неки кажу: “Имамо сад и кућу, и деца своју собу и телевизор, и неће да уче!?” Па неће да уче зато што ни тата ни мама ништа не уче. Не читају ни новине!”
“Проблем је, да ли ми нашем детету довољно импонујемо као људи, да би они нас имитирали? Или смо ми за њих неки тата и мама, а оно имитира неке друге, који су били упадљивији, ближи, приметљивији?”
“Како се понашамо, како изгледамо, томе васпитавамо. Да ли ми перемо зубе, или само захтевамо да дете пере зубе? Да ли ми перемо руке пре и после јела, или то само захтевамо од детета? Ако ми то не радимо а тражимо од детета, онда смо у конфликту, и нити оно верује нама, нити ми њему верујемо.”
“Морамо знати шта дете може, шта можемо да му дозволимо. Са стрепњом, али ипак морамо. Кад да престанемо да бринемо? Не можемо да престанемо. Али морамо престати да сметамо детету да одрасте. Што га више заштићујеш, мање га штитиш!”
“Ми морамо децу терати да уче. Али морамо знати и да ће деца бити успешна само ако то и заволе. Морамо покушати да деци осладимо учење, да она хоће да уче! Није исто да ли ми дете само “малтретирамо” да учи, или ми с њим заједно учимо. Никада не треба рећи детету: “иди учи, иди ради!” Ако смо успели да га мотивишемо, само ће хтети да ради. Ако нисмо успели, морамо га терати. Каже се “немој да затиреш стари бунар док зидаш нови”. Док не будемо нашли неке праве моделе, не смемо да запустимо оно што смо бар досада имали.”
“Поставивши дете за сврху сопственог живота, и онда од те “сврхе” тражити, и то повратним спрегом, унапред планирану добробит као узвраћање, подсећа на све кругове сујеверја чији је образац оно бацање новчићау фонтану уз очекивање да им се та “жртва” узврати неком жељеном срећом још вечерас.”
“Угрожавају детињство и они родитељи који су полегли по деци одбацивањем властитих живота, давећи их својом “родитељском пожртвованошћу” и заштитом, занемарујући чак и своје радне обавезе, напредовање у струци коју раде и чак напуштањем радног места “како би се посветили деци”.”
[ot-video][/ot-video]
“Постоје у људској природи љубави које не траже узвраћање. Једна од тих љубави је и она према деци. Човекова чежња за дететом остаје обележјем људског бића и онда када се оно сасвим осамостали, и биолошки и социјално, и оде од нас у неки бели свет, када му уопште више нисмо потребни, чежња за коју не тражимо да нам се узврати и ако то, тихано у себи, очекујемо.”
“Нису проблем фабрике играчака него наше страсти и неодмерености, због духовне лењости да се потрудимо, да се разумемо бар са онима које волимо, а коју, као родитељи, демонстрирамо нашој деци сваки дан од јутра до вечери. Од понашања нас родитеља и одраслијих особа у окружењу зависи да ли ће наше дете од гумених пушака и тенкова градити ограде између којих ће да “храни” или “лечи” јелене, зечеве или шимпанзе, како је и то, истини за вољу, могло да види на ТВ програмима, или ће са тим стварима јуришати да убија суседе.”
“Свако дете мора да се свије око неког идентификационог узора који га импресионира, на првом месту, својим квалитетним разумевањем његове личности и који је подесан да око њега бршљани оно што би желео да буде и да поседује као лик пред другима, у неким временима о којима сањари.”
“Ако му ми не понудимо наше врбице и наше заставице, за којима жуди својим целим бићем, уочиће их код неких других људи из окружења или на маркетиншким тезгама оних који их своде у службу куповине у продаје роба и трендова, сводећи свој животни смисао на ту празнину постојања, чија узалудност никако није лишена убијања и крви.”
“Кад су питали Гадамера, познатог немачког филозофа и педагога: “Како да васпитамо своју децу и млађе генерације?”, он је рекао: “Васпитајте прво себе. Онда ће вам само доћи како да васпитате своју децу, младе генерације”. “А какво образовање да им дамо?” Каже: “Образујте прво себе. Ту ћете наћи одговор како да образујете своју децу”.”
“Није природно да се тата и мама праве другови својој деци. Дете има потребу да има другове, с њима хоће да се ваља по патосу, да игра фудбал. Има потребу и да има учитељицу, која га учи стварима, појмовима, понашањима. А има маму и тату који га воле неизмерно, али чија љубав има и одређени смисао. Дете има потребу да има ауторитет.”
“Много је важније дете похвалити кад уради нешто добро, него изгрдити га кад је урадио неко зло. То зло ће да усахне, да увене, ако за све што је добро радио, наиђе на похвалу и на наше радовање. Треба да га похвалимо не кад је победио другог у нечему, већ кад је победио себе, ако је данас бољи него јуче.”
“Много је мањи грех ако, у некој ситуацији гнева, некад и пљеснемо дете, него ако се према њему лажно понашамо. Сваку лажност дете препозна. Препозна ако га тучемо из некаквих наших страсти садистичких, ако је то садизам одраслог над слабијим, кад је тај родитељ испразнио свој гнев, мрзовољу, свој тужан живот. Препозна и кад се појави очај због њега, па смо га ошамарили.”
“Каква су заправо деца нико не зна нити се ико икада, кроз целу историју државног школства, то питао. Зна се само шта се од деце тражи. У глобалу, деца су у стању да одговоре захтевима школе и то је било довољно за све педагоге света.”
“Радозналост деце не може се подстаћи страхом и сталним доказивањем како она ипак још ништа не знају и како су још мала да се с нама мере.”
“Развод је увек распадање једне целине за дете. Врло је важно да родитељи, ако воле своју децу и ако морају да се разведу, не смеју једно о другом да причају детету ружно. Дете мора да зна да га његови тата и мама воле и да су они за њега најбољи на свету. Тамо где тата и мама пакосте једно другом, значи да користе дете за своје личне потребе и зависности.”
Извор: Детињарије