Сви могу да остаре, али…
Првог дана школе, наш професор се представио, и предложио нам да упознамо некога кога не знамо од раније. Усправио сам се да погледам боље око себе, када је нежна рука дотакла моје раме. Окренуо сам се и угледао изборану, ситну старицу, која ме је гледала са осмехом, од кога је сијало цело њено биће.
Рекла је – „Ћао, лепи. Моје име је Роуз. Имам 87 година. Могу ли да те загрлим?“ Насмејао сам се и одушевљено узвратио – „Наравно!“, а стара госпођа ми је поклонила снажан загрљај.
„Да нисте премлади за факултет?“ – шаљиво сам упитао.
Одговорила ми је духовито – „План ми је да упознам богатог мужа, да се удам и добијем неколико деце…“
„Не, стварно“ – питао сам. Био сам радознао да сазнам шта је мотивише да се прихвати таквог изазова, у тим годинама. „Одувек сам сањала о студијама, а сада сам у прилици да то и остварим! – узвратила је.
После предавања, одшетали смо до студентске мензе и попили по милкшејк. Одмах смо се спријатељили. Сваког дана, следећа три месеца, наставу смо напуштали заједно, увек у некаквом разговору. Био сам очаран слушајући ту „временску машину“, док је делила своју мудрост и искуство са мном.
Током те године студија, Роуз је постала својеврсна икона факултета. Лако је склапала пријатељства где год је ишла. Волела је да се дотерује, и да ужива у пажњи коју је изазивала. Била је жива ватра. На крају семестра, позвали смо Роуз да одржи говор на годишњој прослави фудбалског тима. Никада нећу заборавити оно што је, том приликом, рекла. Представила се и закорачила на подијум.
Само што је започела свој говор, папири су јој одлетели на под. Фрустрирана и помало постиђена, нагнула се над микрофон и једноставно изговорила – „Ужасно сам нервозна. Попила сам пиво за успех нашег тима, а виски ме је докусурио! Сад би ми требало сто година да поново поређам странице свог говора по реду, зато ми не замерите што ћу једноставно рећи оно што знам.“
Када је смех утихнуо, накашљала се и отпочела – „Не престајемо да се играмо зато што смо остарили; старимо управо зато што смо престали да се играмо. Постоје само четири тајне, како остати млад, бити срећан и постићи успех. Морате да се смејете и да пронађете разлога за то, у сваком дану. Морате да имате сан. Онога тренутка када изгубите своје снове, умирете.
Толико је људи око нас који су живи мртваци, а да то ни не знају! Постоји огромна разлика између старења и одрастања.
Ако имате деветнаест година и прележите целу једну годину и буквало ништа не урадите током те године, постаћете двадесетогодишњак. Ако ја, са 87 година, останем у кревету годину дана, и не радим ништа, напунићу 88.
Сви могу да остаре. То не захтева никакав таленат или способност. Идеја је да се расте, увек у потрази за променом. Без кајања.
Старост обично не жали због онога што смо урадили, већ пре због онога што нисмо… Кају се само они људи, који осећају страх од смрти.“
Свој говор је завршила храбро певајући песму „Ружа„. Изазвала је сваког од нас да научи речи песме и оживи их у свом свакодневном животу.
На крају године, Роуз је дипломирала и тако завршила нешто што је започела пре много, много година. Недељу дана након доделе диплома, Роуз је преминула, мирно, у сну.
Више од две хиљаде студената је дошло на њену сахрану, у жељи да одају последњу почаст тој предивној жени која је својим личним примером преносила поруку да никада није касно да оствариш све своје потенцијале.
Запамтите, свако мора да остари. Лични раст је избор.
Живимо од онога што добијемо, а живот стварамо тако што дајемо.
Роузи, у част, настао је овај текст.
Превод: Мирела Павловић
Извор:mirelapavlovic.wordpress.com