Свим бакама и декама овог света – ХВАЛА

Били су ту, да ускоче и помогну, од самог почетка. Шта год да затреба, кад год да затреба. Нашу децу су, од првог дана, заволели као своју, дајући 100% себе увек када су уз њих. Бакама које стрпљиво седе са својим унуцима и сатима боје и заједно се смеју – ХВАЛА.

Foto: Canva

Декама који увек доносе забаву, понеки скривени слаткиш и осмех на лице наше деце – ХВАЛА.

Бакама које праве најбољу пилећу супицу на свету (и увек спреме и за понети) – ХВАЛА.

Декама који сате проводе на тепиху изигравајући коњића и слажући коцкице – ХВАЛА.

Бакама које причају најлепше, најчаробније и приче које ће деца најдуже памтити – ХВАЛА.

Декама који уче своје унуке да пецају, пливају и засаде башту – ХВАЛА.

Бакама које мењају пелене и бришу слинаве носиће, са истом љубављу с којом су то и својој деци радиле – ХВАЛА.

Декама и бакама који чувају нашу децу тако да на посао или у град идемо без тренутка бриге да ли ће дете бити добро збринуто – ХВАЛА.

Онима који од сваке скромне пензије одвоје као кућа велик динар и купе играчку, књигу, чоколаду – ХВАЛА!

Бакама и декама који уче нашу децу вредним животним лекцијама, од тога како бити марљив и штедљив до тога зашто је важно вредно радити и бити поштен – ХВАЛА.

Онима који тачно знају шта и кад треба рећи – ХВАЛА.

Онима који одлазе у вртић и школу по нашу децу, онда када ми не можемо да стигнемо – ХВАЛА.

Онима који су купили први бицикл. И платили часове балета. И бринули да ли имамо довољно за патике и јакну – ХВАЛА.

Онима који певају најдраже песмице и који као чаробним штапићем умирују децу онда када то делује као немогућа мисија – ХВАЛА!

Онима у чијој се кући игра брашном, меси тесто и где је готово све дозвољено – ХВАЛА.

Сигурна сам да никада нећу моћи да се одужим својим и мужевим родитељима за сву помоћ коју су нам пружили и љубав коју су наша деца од њих добила. Волела бих да могу да им обезбедим путовање из снова у најскупљем хотелу на свету. Или да им купим нове аутомобиле. Или макар да сваког дана потрошим барем по један сат на њих. Али не могу. Не док су деца мала и док се све врти око њих. Због тога сам понекад тужна, понекад осећам страшну кривицу.

Јер бих желела да им пружим оно што они нама из дана у дан пружају – стабилност, мир, сигурност, поверење и помоћ. Безусловну, свакодневну помоћ. Али, све што сада могу јесте да се попнем на кров неке високе зграде и из свега гласа викнем колико их волим и колико сам захвална. И да никада, ни за милион година, не бих све ово успела без њих.