Свој и у слому

април 27 19:06 2015

Матијевићева оставка пристоји му као „развојводска“ титула Миљанову, водећи га у памћење слободне Србије

Посвећено Драгану Матијевићу, професору философије

“Ко говори о победи? Издржати – све је.”
Р. М. Рилке

“Са надом у успех никад се не бије.
Не, узалуд кад је, много је дивније!”
Едмон Ростан: Сирано де Бержерак

ИЗ ЈЕДНОГ ЕЛЕКТРОНСКОГ ПИСМА
Професор из Краљева Јован Павловић, један од најборбенијих и најписменијих припадника Уније синиката просветних радника Србије, проследио је на више адреса своје писмо поводом слома штрајка просветара:

„Данас, данас… сунце лепше сија.
Данас, данас… предала се Унија.
Данас, данас… поточић весело жубори.
Данас, данас… у Унији нико не ромори.
Данас, данас… птичице цвркућу низ друм.
Данас, данас… потписан је наш споразум.
Данас, данас… Галетин нас је опевао дивно.
Данас, данас… Вучић га је надмашио силно.
Сутра, сутра… ако не скренемо с пута.
Сутра, сутра… и часови од 45 минута.

Сви одахнусмо. Ух! Ако је и од просвете, много је.

Даље се овако није могло, то је свима јасно. Урађено је што се урадити мора. Оде Вожду глава. Унија се умирити може. Обреновић је свога кума оплакао бар крокодилским сузама, а од Уније синдиката просветних радника Србије по једно смушено обавештење у два дана.

Све је добром просветном народу јасно, само народ ћути. Зна се ко је борио битке, зна се ко је пружао отпор, зна се и ко је страдао. Све се зна, а опет не опевасмо свога Вожда. Ћутимо као да смо због нечег криви. Не оптужује Унију нико ни за шта, осим ако је неупућен или злонамеран, а зашто се плашити таквих? Проблем је што више говоримо о Злопоглеђиним јаловим обећањима, него о Вождовом часном чину. Зашто?

У Краљеву смо решили да не ћутимо, и да се бар не обрукамо, кад већ ништа друго нисмо могли. Председник СОК професор Гордан Марковић је у петак у обраћању у дневнику ТВКВ рекао и да је споразум исти онај којег пре два месеца одбисмо, и да смо изгладњивањем утерани у тор, и да је надокнада часова фарса Министарства. Али, што је дивно опевао Вожда Матијевића! Одао је храбро заслужено признање човеку који је био идејни покретач и лучоноша борбе сва четири просветна синдиката. Ваљда се толико сме? Па сад, ако већ најборбенији председници синдиката у школама и поднесу оставке, то свакако неће бити због тога што нису знали реално стање.

Наставиће Унија без свог Вожда са другим, млађим људима на челу. Није први пут. И Леонардо Ердељи је разбио свој синдикални телефон, па се више ником не јавља. Таква је судбина оних који ходе путем којим се ређе иде. Карађорћевим путем. Јасно је нама да не смеју да нам допусте јаког синдикалног вођу. Без њега ћемо моћи, или морати, али како ћемо без истине? И опет оно миленијумско питање без одговора: шта је истина?

Једна страна истине је да се (мега)трендови мењају и да ће даља борба више сличити методама власти. Такав вам је прогрес. У његовој је природи да све уреди (или унереди) себи налик.

Друга страна истине је да треба отворено признати пораз, како бисмо коначно добили емотивно и морално разрешење пре него што се вратимо у „нормализовану наставу“.

Ако са неистином наставимо битке, не само што нас овај пораз неће ничему научити већ губимо и сам разлог за борбу. А о чему је реч?

БОРБА
Најдужи штрајк у историји српске просвете, покренут због смањења ионако бедних, просветарских плата и општег стања школства 17. новембра 2014, завршен је поразом не само просветара него и просвете. У почетку, сва четири репрезентативна синдиката образовања штрајковала су заједно, држећи наставу на законском минимуму. Онда су фебруара 2015. Синдикат образовања Србије и Грански синдикат образовања „Независност“ потписали документ који им је понудио министар просвете Срђан Вербић, који је био само списак лепих жеља без икаквих гаранција врха извршне власти, од премијера до министра финансија. Унија синдиката просветних радника Србије (УСПРС) и Синдикат радника у просвети Србије наставили су са штрајком, не пристајући на уцене. А 17. марта у Београду одржан је велики митинг, на коме је учествовало преко осам хиљада просветара, где су пред зградом Владе Србије и Министарством просвете гласно и јасно истакнути захтеви да се коначно заустави урушавање школства. Скупови су држани и у другим градовима, од Крагујевца, преко Крушевца, до Чачка. Јавност је углавном разумела штрајкаче и њихове поруке, док су се властодршци, попут Кори Удовички, разбацивали ММФ-порукама да они који улазе у учионице треба да улажу „више ентузијазма“ и да не буду баш „материјалисти“.

prosvetafilm01Наравно, сви су већ заборавили од чега је почело – од смањивања плата и пензија по налогу светских лихвара, зарад уштеде у буџету. Уштеда, како каже др Дејан Мировић, аутор студије о последицама ЕУ интеграција, од 400 милиона евра. Губитак државе Србије због укидања царина у оквиру ССП, потписаног са Бриселом, је 800 милиона евра, двоструко виши него уштеда због смањења плата и пензија од 10 одсто. Но, кад Лихварска Интернационала нареди, слушати се мора. А Србија нека гладује и јадује.

СЛОМ
Видевши да се просветари одлучно боре, Министарство просвете почело је да им одузима ионако умањене плате, и то немилосрдно – ишло се и на четвртину месечних прихода. Просветари углавном нису издржали уцену. Дана 22. априла 2015. Главни одбор УСПРС донео је са 15 гласова за и девет против одлуку да прихвати понуду Владе Србије (исту ону коју је месецима одбијао јер не нуди ништа осим празних речи). Ресорни министар Срђан Вербић најавио је управо пред одбором најборбенијег синдиката чак и то да ће просечна плата просветног радника са 20 година радног стажа бити 43 хиљаде динара (значи, мања него до новембра 2014), а да помоћ коју су просветари тражили за надокнаду штете настале смањивањем плата неће бити ни близу онога што су захтевали. И, упркос свему, штрајк је прекинут.

Премијер је написао једно утешно писмо просветарима, и обећао да ће на њих прво мислити кад држави крене. До зелене траве, наравно, треба не липсати.

ОСТАВКА
Због такве одлуке својих сабораца, председник УСПРС Драган Матијевић (на слици на врху), професор философије у Гимназији у Чачку, поднео је неопозиву оставку. Матијевић је тим поводом изјавио: „Током свих ових година колико се бавим синдикалним послом непрестано сам заступао став да једино бескомпромисна синдикална борба, која подразумева штрајк до испуњавања захтева, представља начин да се нешто конкретно уради. Нажалост, моје колеге, чланови Главног одбора УСПРС не деле моје мишљење мада су се током ових година много пута уверили да у овој држави никакву тежину немају ни писане одлуке, а камоли усмена обећања. У таквој ситуацији моја оставка је била логичан потез“.

СТИД И НАДА
Последња реченица Кафкиног романа Процес, коју изговара главни јунак кад га убијају, јуридички невиног, али кривог што се није довољно борио, гласи: „’Као пас’, рече Јозеф К. И чинило му се да ће га стид надживети“. Тај стид би, данас, могао да обузме оне који мисле да ће пристанак на пораз донети било какав бољитак. Властодршци се неће стидети; јер, они су најхрабрији у Србији – не зато што се ничега не боје, него зато што се ничега не стиде.

prosvetaprotestИпак, оставка Драгана Матијевића је нада за будућност (које све мање има, јер смо се одрекли будности – а будућност је будност). Уосталом, какав је смисао оставке?

Професор Мило Ломпар, Моралистички фрагменти:

„Ако је осмотримо из спољашње перспективе, са становишта света и стварности, оставка је – у случају када није нешто изнуђено и наметнуто нити употребљиво него је слободно напуштање чвора у мрежама моћи – савршено бесмислен чин. Јер, врхунска мудрост нашег времена, опијена својом саморазумљивошћу, гласи: бесмислено је оно чиме се ништа не постиже. Израстајући из прећутног поуздања у снагу и вредност личности, анахроног у свету којим владају функције а не бића, који је пренасељен деперсонализацијом, оставка није ни задоцнели романтично-конзервативни знак. То је била, или могла бити, у временима када је, рецимо, Ото фон Бизмарк овако оцењивао највеће финансијере света: ‘У погледу новца, наравно, Ротшилд је био ‘најугледнији’ човек у Франкфурту. Али, одузми им њихов новац и плате, и видећеш колико су неугледни.’ То је аристократско становиште о човековој вредности, које није само превазиђено него више не постоји као такво, јер би нам било немогуће укотвити ову мисао у механизам света.

Каквог, онда, смисла може имати лични апел? Док је, некад, носила у себи значење, оставка је била неко показивање и протест, неко неслагање са устројством поретка, да би, данас, била битна само као функција: шта жели да постигне онај који је подноси? Треба осетити колико је ово питање различито од питања које је заувек ишчезло: зашто он подноси оставку? То ишчезло питање нас упућује на стање ствари, на оно наслеђено и савремено што из темеља открива свет, на нешто што је битно везано за оно што му претходи, условљавајући и обликујући га. Сада нас, међутим, занима само оно што се са тим стварима може учинити, одвојено од свега изузев надолазећег времена. Као чин прошлости, битно несавремен, оставка изазива бригу и подозривост: за кога он ради? Ово вечито питање, које почива на претпоставци да се увек за неког мора радити, постављају са подједнаком заинтересованошћу и у политичком и у корпоративном свету. Када стигне извештај – јер увек на крају стигне извештај – да човек-у-оставци не ради ни за кога, настаје зачуђено нагађање: колико он тражи? Ако се испостави да не тражи ништа, јер само у том случају је реч о оставци, нелагодност и недоумицу – шта онда хоће? – смењује (у часу када је извесно да је оставка безусловна) потпуна равнодушност: нека иде.

Али, оставка је – из унутрашње перспективе – чиста слобода. Она показује да свет – који има начина да нас натера да поштујемо правила поретка – није подвластио нашу осећајност, нити је расточио нашу охолост. Јер, оставка нас увек кошта и плаћајући ту цену – која може бити велика и чак претећа у односу на човекову будућност – показујемо да смо још себи битни. У оставци, дакле, увек пребива нешто из себе непомирљиво са поретком, нешто што неисказано одјекује у синтагми: ја-то-нећу, она потврђује важност човековог ја и отуд је ретка, јер припада личности а не било коме: њоме се ремети преовлађујућа осећајност безличних. Она још увек полаже право на слободу, што је савршено непотребно: у односу на механизам, на ђубре, на флукс-и-рефлукс – у шта се свет претвара сваког часа – шта значи бити слободан?

prosvetastrajk02Оставка, некад схватана као знак моралне осетљивости, данас је чин у којем се срећу слобода и свет. Човек који не подноси оставку из слободе показује да је разумео знакове времена, јер ни од чега се не узмиче ако нисмо приморани, сваки положај се брани по сваку цену, и кад је залог сам човек, увек се постројавамо у невидљивом распореду сила. Ако је – упркос времену – човек даје из слободе, онако како се уличним перачима шофершајбни удељује динар, ако он – тако – своје налогодавце своди на успутне молиоце, што је нереално јер они то никако нису, онда је у дејству естетско подручје егзистенције. Уместо да је упетљан у мрежу критичких, практичних и моралних дејстава, човек се издиже невероватно високо, будући да он само у односу на кардинале моћи постоји као неко ко је изнад, јер је у простору чисте слободе. Некада показивање става, наговештавање невидљивих разлога, узорна морална чињеница, оставка је данас последњи естетски чин у практичној егзистенцији: дубински проблематична, често уништавање човекових могућности у реалном свету, оставка остаје чист естетски чин, само савршенство уметности, успињање у невероватне могућности слободе и уобразиље.“

Краљ Никола је, из пизме, лишио Марка Миљанова војводске титуле. И народ га је звао „развојвода“, што му је, како каже Рајко Петров Ного, још боље пристајало. Драган Матијевић је сада председник УСПРС који је дао оставку, јер није хтео да се одрекне себе и својих начела. И тај чин, који је сведочење да је могуће остати свој и у доба слома, пристоји му као „развојводска“ титула Миљанову, и води га у памћење слободне Србије, које ће бити ако будемо решили да нас буде.

Владимир Димитријевић

Извор:http://www.standard.rs/

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.