Јутрос је дан почео са „нећу”. Има 4 године, огромно срце и (као и већина деце) невероватан таленат да „занећа” онда кад највише журимо. – Нећуууу да устанем! – Нећууу да се обучем! – Нећуууу ту мајицу! – Где су чарапе са Елсом и Аном? Нећу те! Те су ми ружне! Већ негде после трећег нећу, док ме млађе дете ...

Ако сте мислили да је ово још један у низу текстова „ех, кад смо ми били деца, то није било тако” – преварили сте се. Није, јер је баш тако било и тада, можда и горе. Само што се нико није бунио, сви ћутали и ето, баш смо супер испали. Је л’ да? Е па, не. Данас разговарам са пријатељицом ...