Jutros je dan počeo sa „neću”. Ima 4 godine, ogromno srce i (kao i većina dece) neverovatan talenat da „zaneća” onda kad najviše žurimo. – Nećuuuu da ustanem! – Nećuuu da se obučem! – Nećuuuu tu majicu! – Gde su čarape sa Elsom i Anom? Neću te! Te su mi ružne! Već negde posle trećeg neću, dok me mlađe dete ...
Ako ste mislili da je ovo još jedan u nizu tekstova „eh, kad smo mi bili deca, to nije bilo tako” – prevarili ste se. Nije, jer je baš tako bilo i tada, možda i gore. Samo što se niko nije bunio, svi ćutali i eto, baš smo super ispali. Je l’ da? E pa, ne. Danas razgovaram sa prijateljicom ...