Taјне мозга

мај 19 21:02 2015

 

Има ли меморија своје седиште и који су то механизми усвајања, чувања и слања менталних информација?
mozak
Способност памћења једна је од највећих тековина човековог развоја, која га одваја од животиња и основ је стицања свакаквог знања и владања са њим.

Али, дефинисати памћење и открити принцип на којем оно функционише, за сада није у потпуности могуће, нити се да сасвим растумачити зашто неки људи ‘феноменално памте’ док другима то причињава тешкоћу, без обзира што способност памћења није увек иобавезно повезана са коефицијентом интелигенције.
Сматра се да човек, у просеку, користи око четири одсто од укупног броја нервних ћелија. Њих у кори великог мозга има око 15 милијарди и самим тих људски мозак, поседује огроман капацитет који ниједан компјутер или електронски мозак не може достићи. Заправо, капацитет људског мозга практично је неограничен, имајући у виду да неискоришћена резерва износи 96%, а да оних неколико процената који су у функцији ‘обрађују’ готово немерљиво велики број информација, мисли и опажања. Велика је разлика између оног што јесно и онога што бисмо могли бити. Користимо само мали број наших умних залиха, и уопштено говорећи, људско биће живи испод просека својих способности.
Добра меморија се, тврде научници, само донекле наслеђује, а у великој мери се стиче и изграђује. Човек без памћења не би могао ни учити, ни мислити, ни живети, једном речју, не би био свестан себе, своје личности и континуитета. Био би вечито новорођенче, јер би му све изгледало потпуно ново, непознато и први пут виђено. Ипак, током историје, забележени су прави феномени кад је реч о способности памћења – далеко изнад оне коју имају просечни ‘смртници’.

Феноменални примери

Волфганг Амадеус Моцарт био је чудо од детета не само по музичкој обдарености него и по фантастичној меморији. Као четрнаестогодишњак, у цркви Свети Петар у Риму присуствовао је извођењу великог музичког дела за два хора, чије су се ноте чувале у тајности и изводиле само два пута годишње. Млади Моцарт је код куће записао запамћену музику, а када су његов препис по сећању упоредили са оригиналом, нису могли да пронађу ни једну једину грешку!
Нису само славни и високоумни предодређени да имају добру меморију. Захваљујући изузетном памћењу и робови у старом Риму служили су као учитељи или као ‘живе библиотеке’. Тибетанеске ламе располагале су тако ефикасним методама памћења да су могле запамтити читаву једну књигу ако би је само једном прочитале. Стари брамани су читаве епове преносили усмено, с колена на колено.
Међу онима чије име није остало записано ‘златним словима’ у историју људског рода био је и један Енглез који је живео на двору пруског краља Фридриха. У то време, гост славног монарха био је и чувени Волтер. Једног дана када се Волтер спремао да његовом величанству прочита своју најновију, али врло дугачку песму, краљ је Енглеза сакрио иза завесе. Он је целу песму запамтио док ју је Волтер изговарао! После неколико дана, када је Волтер поново позван код Фридрих Великог, краљ га је, тобож увређено, изгрдио да је варалица и да се ‘кити туђим перјем’. Као доказ Фридрих је збуњеном Волтеру довео Енглеза и наредио му да исту песму одрецитује. Овај је то учинио толико лако и прецизно, да се Волтер нашао у чуду и почео да муца и да се правда. Тек тада се пруски краљ насмејао и открио му у чему је тајна.
‘Мозак-енциклопедију’ у буквалном смислу речи поседовао је и Американац по имну Хари Купер, познат под надимком ‘Џек-железничар’, који је умро 1933. године. Хари је још као дечак страствено учио бројеве и датуме. Када је одрастао, специјализовао се да у библиотекама Детроита учи напамет енциклопедије. Хоби му је касније постао занимање, па је пред публиком за опкладу стављао своје памћење на проверу.
Да феноменално памћење не мора обавезно бити повезано са узвишеним карактеристикама људске личности, сведочи и Адолф Хитлер који је у време док је у затвору писао ‘Мајн Кампф’, могао многобројне прочитане књиге после само једног читања од странице до странице да репродукује без грешке.

mozak1Расута по целом мозгу

Меморија није никакво складиште испуњено редовима уредно сложених полица. Сећања су у ствари расута по целом мозгу, а не концентрисана у једном одређеном рефиону. Ово је, укратко и упрошћено, зајкључак до којег су дошли истраживачи меморије у последњих неколико година. Научници сада покушавају да открију корене сећања који леже у сложеним процесима биохемијске и електричне активности мозга. Значај таквих испитивања, међутим, превазилази пуко занимање науке, јер се појављује реална могућност ефикасног лечења неуродегенеративних болести, као што је Алцхајмерова, али и стварање средстава за ‘појачавање памети’ – хемијских супстанци које код здравих људи повећавају способност да уче и задржавају нове информације.
Немогуће је и питати где се у мозгу налази одређено сећање. Меморија је динамично власништво мозга као целине, а не неког одређеног региона. Меморија се истовремено не налази нигде и налази се свуда у мозгу. Да ли је сећање материјално, и да ли га је могуће ‘пресадити’ као што се биљка пресађује из једне у другу саксију.
Научну основу за овакву хипотезу поставио је још пре педесетак година амерички физиолог Карл Лесли. Да би проучио учење и меморију код сисара, Лесли је пацове научио да користе сложене лавиринте. Затим им је уклањао, део по део церебралног кортекса, покушавајући да одреди место где се налази сећање на тај задатак. Али, који год део би уклонио, они су и даље били успешни у решавању задатака, само што су га обављали спорије.
У исто време друга два америчка научника, Џемс Мак Конел и Роберт Томпсон, извели су сензационални експеримент. Неке ниже врсте црва који живе у отпадним водам и намају крвне судове, али већ имају прост нервни систем, ‘научили су’, помоћу лаког електричног удара и истовременог светлостног сигнала, да светлост истовремено значи и бол. Затим су расекли сваког црва на два дела, а свака од ових половина регенерисала се у потпуно новог црва. Ипак, реакција сваког од њих на светлост, овог пута без електричног шока, показала је да је ‘научена лекција’ пренета на нове јединке!
Још даље је у експериментима отишао амерички фармаколог Џорџ Унгар, доказујући да у мозгу постоји ‘молекул памћења’. Укратко, пацове склоне да се задржавају у тами, електричним ударима је натерао у осветљени део кавеза. Из њиховог мозга извађену рибонуклеунску киселину као екстракт убризгао је нетренираним пацовима. Они су такође научили да се плаше таме, и то за много краће време него њихови претходници!

 

mozak-kviz
Ћелије причају на даљину

Да се људско памћење заснива на споразумевању неурона, као што сигнали прелазе са једног на други транзистор, научни су већ одавно закључили. Али, тек средином деведесетих година, Ирин Шуман и Данијел Медисон са Универзитета Станфорд, показали су да, за разлику од транзистора који морају бити повезани жицом, сигнали у мозгу се могу преносити између неура и када се ови не додирују! Односно, када између њих нема синапсе која их повезује. Другим речима, ћелије ‘причају’ на даљину. У таквим случајевима, неурон шаље сигнале свим суседним, слично радију или телевизијској станици.
Поменутим емитовањем информација се распоређује у хипокампусу тако да постаје доступна за даље коришћење већем броју неурона који су повезани са кортексом. Ако нека информација треба да се извуче из мозга, онда ће лакше бити да се то обави једним емитовањем него многобројним телефонским позивима.
Само неколико година ранијем научни тим са добитником Нобелове награде Сусуму Тонегавом на челу, веровао је да људи уче јачајући везе између појединих ћелија мозга и стварајући проходније путеве за нервне сигнале. Ови путеви се опажају као сећање – тако су они тада закључили. Међутим, горе поменити Данијел Медисон, сматра да схватање директних веза између неурона као јединог начина комуницирања није могло да објасни како они који нису један наспрам другог успевају да управљају компликованих ‘маневрима’ у току развоја мозга и касније у животу.
Стјуарт Хамероф, водећи истраживач биомолекуларних информационих процеса, аутор књиге ‘Најсавршенији компјутер’, дао је свој допринос открићима функционисања мозга и памћења тако што је претпоставио постојање свести на нивоу сваке ћелије!

Тајна моторне меморије

И људско тело памти, а његово ‘сећање’ настаје у надметању дугорочне и краткорочне меморије – открило је једно научно истраживање. Откривање мистерије моторне меморије може значајно да помогне у рехабилитацији пацијената после одузетости (шлога). Шта значи надметање меморије, истраживачи су објаснили следећим примером. Ако се концентришете на секвенцијално учење моторних вештина, на пример, убацивање лопте у кош, постићи ћете релативно брзо добар резултат (серија погодака), али ће га тело брзо и заборавити – сутрадан ћете морати да кренете од почетка.
Ако, међутим, наизменице пуцате у кош на два различита начина, спорије ћете научити да погађате, али ће вам вештина остати и сутрадан. Тај феномен научници су назвали ‘ефекат контекстуалног мешања’ и последица је сукобљавања дугорочне и краткорочне меморије. Сада је јасно да ефекат настаје зато што је сталним ‘брисањем’ краткорочне меморије (преласком на другу врсту покрета) тело приморано да пређе на стварање дугорочне меморије. Другим речима, ако стално понављате један покрет, ваш мозак ће се задовољити ангажовањем само краткорочне меморије. Ако пак мозгу одузмете ту ‘лењу’ опцију увежбавањем два задатка на смену, мозак ће морати да укључи дугорочну меморију да би задржао један, док обављате други задатак.

 

mozza
О чему се заправо ради

Добитници Нобелове награде за медицину 2000. године, Швеђанин Арвид Карлсон и Американци Пол Грингард и Ерик Кандел, скинули су, како се верује, вео мистерије са нервног система и тако поставили основу за разумевање процеса одговорних за наше моторне радње, мотивацију, расположење, учење, памћење, али и за настанак неуролошких и психијатријских обољења.
Највећи њихов допринос састоји се у дешифровању комуникације неурона како међусобно тако и са њиховом сопственом структуром. А у проницању како се сигнал који једна ћелија емитује преноси и шта изазива у другој ћелији, лежи предуслов за одговоре на суштинска питања функционисања човека.
Грингард који се позабавио биохемијском проблематиком читаве ствари, објаснио је какве промене одређени сигнал изазива у ћелији која га прима. Доказао је да у тренутку када из једне ћелије ослобођена супстанца, позната као ‘трансмитер’, делује на другу, може да изазове читаву серију реакција које могу да промене функцију те ћелије.
Ерик Кендал испитао је молекуларне процесе у комуникацији неурона приликом учења и памћења, док је трећи добитник високог признања, Арвид Карлсон, био један од оних који су идентификовали допамин као неуротрансмитер. Карлсон је дао кључни допринос разјашњењу улоге допаминског система у регулацији моторног и психичког понашања људи, што је било одлучујуће за разумевање две врло тешке болести – Паркинсонове и шизофреније.
Ако је тачна хипотеза поменутог Стјуарта Хамерофа да свака ћелија заправо има некакву врсту своје аутономне свести, такво сазбање не само да поставља питање – где се ‘складишти’ меморија такве свести, него задире у њихово међусобно комуницирање, у суштини, како смо видели, врло слично телепатском! А ако је телепатија могућа у простом, основном систему, зашто не би била разумљива и реална и на нивоу сложених јединки попут људи?
Руски научници у Новосибирском институту за клиничку и експерименталну медицину извели су један запањујући експеримент. У две провиде, херметички затворене кварцне тегле поставили су исте једноћелијске монокултуре. У прву су убацили смртоносни вирус и монокултура је угинула, али се разболела и угинула и она у другој тегли, која није била заражена! Поставили су, затим, трећу, четврту и тако до педесет, и све су подлегле смрти у ланчаној реакцији! Осим ‘визуелног’ контакта међу монокултурама, сви остали нама познати и могући начини за примопредају вируса били су искључени.

С обзиром да ћелије немају очи, научници су једино могли закључити да се међу њима некако пренела информација, и да је та сама информација била способна да убија. А шта је памћење друго него информација распоређена у хипокампусу тако да стоји на располагању за даље коришћење.
Није ли, у ствари, баш на овим релацијама кључ за читаву тајну људског мозга? Изгледа да ће требати још времена да се све ово докучи на нама једноставно објашњење.

Извор: conopljanews.net

  Article "tagged" as:
  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.