Тамо и назад

јул 06 20:20 2016

Статистике о броју младих стручних људи који одлазе из наше земље врло су забрињавајуће. Ипак, има и оних који оду па се врате да наставе каријеру у Србији. Ето, на пример – ја!

Abu-Dhabi-Towers

Ситуација у нашој земљи свакако није сјајна, али не служи на част ни то што се форсирањем лоших вести емиграција потенцира као једино могуће решење. Због тога и не чуди што се многим људима, посебно младим и образованим, у главу усели мисао како одавде треба само бежати. Генерализације нису добре, а одлука о одласку морала би да има много „ако“, да буде дебело образложена, пре свега самом себи, уз јасан план где се иде, зашто се иде и шта човек тиме жели да постигне. У супротном се лако може десити да једне проблеме заменимо другима. Неки се тада и покају, мада већина неће то да призна. А неки се и врате.

Лични угао
У мом случају било је овако: када ми је диплома коначно била у шакама а дугови отаџбини одужени, потражио сам посао и добио прилику да радим у својој струци и то у великој државној фирми. Било је то пре десетак година, посао нисам добио преко „везе“, али је препорука са факултета знатно олакшала ствари и дала ми почетну предност. Тражили су се млади кандидати врло одређеног профила и интересовања како би учествовали у неким новим пројектима који су се спремали. Баш онако како би и требало да буде. Било је тамо свакодневно материјала достојног „Државног посла“, сусретао сам се и с невероватним ситуацијама и људима о чему бих написао књигу, када бих мислио да би ми ико веровао. Упркос свему томе, био сам у центру збивања, био сам у тиму с младим колегама, свакодневно учио нове ствари, осећао да нешто корисно радим и растем у професионалном смислу. Био сам срећан и задовољан.

Први већи шок дошао је с првим изборима: смена власти повлачи и смену топ‑менаџмента у државној фирми, али тај потрес шири се и надоле ка слојевима на којима политика једноставно не би смела да постоји. Сваки следећи избори као да су само још више погоршавали ствар, јер се колач смањивао а глад расла. Погрешни људи, с погрешним ставовима, с мало знања а великим егом, зауставили су многе добре ствари и поништили труд оних других. Ентузијазам је почињао да јењава, али зачудо, док сам ја размишљао куда даље, већина мојих пријатеља била је убеђена да ми је живот мед и млеко јер радим „у доброј државној фирми“ док су питања каква веза треба да се тамо упадне била редовна појава.

Незаслужено лош третман и пар грубо прекршених обећања на послу се стицајем околности поклопио с тренутком великих турбуленција у приватном животу, да би убрзо уследио неочекивани позив регрутера који ме је открио на ЛинкедИн‑у: „Да ли сте заинтересовани за посао у Дубаиу?“ И тада је наступио „онај“ моменат – доста ми је свих и свега, одох ја одавде. И тако сам отишао.

Дизниленд за одрасле
Када погледате све оне онлy ин Дубаи форе на широком Интернету, лако ћете закључити да је највећи град у Емиратима врло посебно место. И бићете у праву. Велеград изникао преко ноћи у пустињи, зачет приходима од нафте, али развијен туризмом, трговином, услугама, инвестицијама и ко зна чиме што је оку скривено, раскрсница Запада и Истока, невероватна мешавина култура и националности које комуницирају на неком мање или више разумљивом енглеском језику, својеврстан луксузни Њујорк Блиског истока са економијом ослобођеном пореза у којој се зарађује пуно а троши још више, једном речју – прави Дизниленд за одрасле! Ко не би пожелео тамо да живи?

Добро, ту је и питање климе – три месеца у години је пријатно, а осталих месеци је вруће, превруће и невероватно вруће. И влажно. Лети се температура у Уједињеним Арапским Емиратима данима држи на 45 степени, често пребаци 50, а влага је на 80‑90 одсто. Чак је и море толико топло да је (лети) непријатно за купање. С друге стране, све је климатизовано, па нико нормалан и не помишља да, рецимо, иде некуда пешке километар или два, али мени је ипак увек сметало да шетам само по тржним центрима. Размажени становници Дубаија имају на располагању скоро све материјално што им срце зажели, а захваљујући либералном схватању некада крутих шеријатских закона, многе ствари које су у другим арапским земљама строго забрањене овде су дозвољене или се барем жмури на једно око зарад развоја туризма.

Емирати, а посебно Дубаи, велики су пословни центар, па многе светске фирме имају представништва у овом граду. Радио сам за једну немачку компанију и, мада посао није био нарочито тежак, признајем да нисам до краја схватао пословну логику, а брзо сам увидео да је начин рада на Блиском истоку врло специфичан. Неозбиљно понашање клијената и неозбиљно понашање према клијентима су уобичајене појаве. Ствари су ми постале мало јасније када сам схватио да је Дубаи нека врста железничке станице или „проточног бојлера“: премда има изузетака, већина људи ту долази на неко краће време, да заради новац и упише нове референце у ЦВ, а затим продужи даље. Зато се мало ко узбуђује око дугорочних ствари.

За разлику од типично емигрантских земаља, попут Америке и Канаде где су и „домороци“ заправо пореклом емигранти, или популарних емигрантских дестинација у Европи као што су Шведска и Немачка где странац може уз мање или више труда да се интегрише у друштво, у Емиратима је то намерно онемогућено. Са готово 90 одсто странаца рођени Емираћани представљају мањину у сопственој земљи и љубоморно чувају ту привилегију, тако да је за странца практично немогуће да икада добије држављанство. Чак и брак са држављанином Емирата подлеже некој нејасној процедури у којој се тек након десетак година брачном партнеру разматра (и често одбије) молба за држављанство.

У Емиратима је радна дозвола еквивалент боравишне визе, а добија се тако што фирма спонзорише свог запосленог. У случају престанка радног односа из било ког разлога, виза се одмах поништава и тече рок од 30 дана да се нађе други посао и добије нова виза (што је мало времена чак и на развијеном тржишту радне снаге) или да се напусти земља. Јасно је да ови услови изгледају различито ако их гледате из угла самца (или пара запослених професионалаца) и из угла породичног човека коме над главом виси Дамоклов мач, јер у случају нечег непредвиђеног мора да у врло кратком року прекине живот који је до тада водио и некуда сели породицу.

Замке богате економије
Плате у Емиратима су за српске појмове – безобразно велике. Није тешко схватити примарни мотив који наше људе натера да срећу потраже под врелим пустињским сунцем. Многи забораве да поставе питање – а колико се пара тамо троши? По природи зихераш, то сам подробно испитао и, упркос опрезу, доста тога погрешно проценио. Станарине не само што су изузетно високе већ се плаћају унапред за целу годину, па тако рента за породичан двособан стан у Дубаију кошта од двадесетак хиљада долара за лошије локације, па навише. Рачуни за комуналије такође су значајна ставка (вода је у пустињи скупа), а два конкурентска телекомуникациона оператора у власништву су државе која им узима озбиљне намете на пословање, тако да је цена телекомуникационих услуга знатно већа него код нас, док је квалитет услуге, веровали или не, лошији него у Србији.

Породични људи брзо се сударе и са високим школаринама јер деца крећу у школу већ с три године. Цене по европским и америчким школама крећу се од десетак хиљада долара за три тромесечја, а преко лета се посебно плаћају такозвани летњи кампови, мада већина еxпат заједнице преферира да током летњих месеци пошаље децу кући. Све то додатно кошта, па тако значајан део кућног буџета оде и на авионске карте, визе и слично. Медицинско осигурање веома је пожељно за све чланове породице, будући да лекарово „добар дан“ кошта око 150 долара.

Најбитније од свега јесте то што постоји огроман јаз у платама и општем третману различитих слојева друштва. Висококвалификована радна снага, менаџери и инжењери, зарађују знатно више од конобара, хостеса, фитнес тренера и сличних професија. Такође, јавна тајна је различит третман етничких и расних група. Бели Европљанин ће у просеку бити увек знатно боље плаћен од тамнопутог Индијца или Филипинца. Најнижи слојеви грађевинских и помоћних радника, обично пореклом из Бангладеша, Индије, Пакистана и других земаља Азије, плаћени су бедно и живе у крајње нехуманом, нехигијенском смештају, раде напољу по највећој врућини и превозе се аутобусима без климе. Упркос томе, они су ту углавном сопственом вољом, јер потичу из толико сиромашних друштава да је то за њих помак набоље и често издржавају многобројне породице код куће од својих скромних примања. Мада је сва прилика да ће Енглез тамо имати вишу плату од Србина, за нас Балканце је некако надреално да нас третирају као повлашћену касту. Никад нисам успео да се навикнем да ми се стално обраћају са „господине“ нити на упадљиво понизан став људи из тих „нижих слојева“; осећао сам се као кривац што ја „имам“ а они „немају“.

Живот у Дубаију ми је донео нову перспективу, јер су ту измешани људи из свих крајева света. Једна моја бивша колегиница имала је обичај да у шали завапи што је рођена у Србији, кад је могла да се роди на толико бољих места. Недавно сам јој озбиљно препоручио да посети Дубаи и види где је све могла да се роди, па да буде захвална.

Belgrade fortress and Victor monument at night Belgrade Serbia ** Note: Soft Focus at 100%, best at smaller sizes

 

Да ли ми је стварно добро?
У Дубаију сви увек траже посао и стан, па сам вођен том мудрошћу и притиснут неочекивано високим трошковима и ја потражио и пронашао други посао. Већа плата, звучнија титула и познатије име компаније деловали су као пун погодак, мада је радно место било у Абу Дабију, што је донело дилему преселити се или путовати. Будући да у Абу Дабију нема толико наших људи као у Дубаију, град је мањи, средина за нијансу конзервативнија, а трошкови становања (гле чуда!) знатно већи, па сам решио да се придружим реци аутомобила која сваког јутра и вечери тече између ова два града.

Гориво је у Емиратима јефтино, путеви изузетно добри а квалитетни аутомобили врло доступни, али је за моје схватање ипак било превише да сваког радног дана возим готово 300 километара. Мој боравак код куће радним даном сводио се на то да преспавам у свом кревету, што је почело свима озбиљно да смета. Будући да и високе зараде нису баш толико високе кад се упореде с трошковима живота, почео сам да се питам због чега ја заправо живим у пустињи. У почетку сам се плашио да то кажем наглас, јер нисам знао никога ко би се пожалио, међутим, након неколико опрезних разговора с малим кругом пријатеља, пре свега земљака а затим и људи најразличитијих националности, доживео сам откровење – људи углавном лажу да им је добро! То је, ваљда, она свесна или подсвесна жеља да себе представе успешним у очима других и покушај да се оправдају што су из своје родне земље дошли ту где јесу. Испоставило се да људи у поверењу причају сасвим друге приче – многе мучи носталгија, не виде сврху свега тога и радо би се вратили да могу. Неки су заробљени дуговима и кредитима, други у компликованим међуетничким браковима који би створили неугодности брачном партнеру, трећима су деца већ уклопљена у школски систем… Пошто сам се успешно одупро искушењу да одмах купим нов Ауди, нисам спадао у ове друге, а од судбине трећих делило ме је још око пола године, па ми се јавила јеретичка мисао да се вратим у Србију.

Посебно ми није дало мира то што сам мало по доласку у Дубаи из Србије добио неколико озбиљних понуда за посао које бих врло радо прихватио да нису стигле са закашњењем. Пало ми је на памет да се једноставно распитам како ствари стоје сада. Испоставило се да још има заинтересованих и да су две године искуства у иностранству и референце из страних компанија биле врло корисна ствар. Добио сам понуду за посао на доброј позицији у реномираној компанији у Београду и… вратио се. За сада се нисам покајао. Тачно је да код нас много тога није како треба, али не заборавимо једну ствар – Србији као земљи, у смислу географије, ништа не фали, напротив. Све оно што је проблем, потиче од људи који у тој земљи живе, а ти људи смо ми и биће нам онако како одаберемо. Ако будемо само дизали руке и одлазили, живот у нашој земљи сигурно неће постати бољи!

Младен Мијатовић

 

Извор: pcpress.rs

  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.