Тетка – еколошко склониште дечје душе

септембар 07 13:38 2015

Ко никада није имао Тетку, није имао срећу да поседује неизмерно богатство сажето у једној особи. Чак и када немамо баш „рођену“ Тетку, нађе се нека Тетка из фамилије која успешно, непогрешиво успешно, одигра ту значајну улогу у нашим животима. Тетка је увек изванредна жена, особа без премца, екстравагантна по мишљењу и односу према нама. Дакле, јединствено биће.
majka

Тетка може, а не мора да има своју децу. Теткина деца му некако иду уз њу. Са њима се волимо и не волимо, тучемо као мали, дружимо као одраслији, ослањамо једни на друге као сасвим одрасли. Занимљиво је да деца обично мисле како би она друга мама, дакле у овом случају тетка, била можда боља од сопствене. То, додуше, мисле и теткина деца за наше мајке. Али, оно што је битно јесте Тетка.

Тетка је нешто попут добре виле из лепих дечјих бајки. Зна све, разуме све, уме да утеши, расплаши, када се родимо, на поклон обавезно донесе дукат (па ред је, Тетка је, али то је некако више за маму и тату), а нама наше прво ћебенце или неку плишану играчку од којих се не одвајамо, некада ни до свадбе. Онда доноси разне бенкице, зеке, капице, шалчиће, сапунчиће, флашице, ципелице, оделца, хаљинице, све за Теткино злато.

Обожава да се слика са нама и имамо гомилу слика на којима нас држи чврсто, чврсто и смеје се онако, некако најлепше. Како иду године, ми све већи на сликама, тетка у прво време све лепша, а онда полако почну да јој се виде године. Но, то виде други. За нас тетке остају неким чудом увек младе. Мама може и да остари, али Тетка… немогуће! Она нам да парче чоколаде коју крију као непријатеља да нам се не покваре зуби, да се не гојимо када одрастемо, купи сладолед иако су родитељи строго забранили јер „дете има осетљиво грло“, купи прву мини сукњу, па макар се мама разбеснела, „избоксује“ први џепарац, првог дечка, прво самостално летовање. Ћушне неке паре у џеп, онако, да нам се нађе, допуни мобилни, купи „на распродаји“ нешто „као за тебе да су правили“. Код ње се увек нађе неки парфем, допола потрошен који „ми, ма кад ти кажем, заиста не треба“. Она има најбољи избор дијета баш за нашу крвну и остале групе, има оштро око када добијемо грам више или ослабимо тај исти грам. Зна када је тата бесан по фреквенцији његовог гласа, када мама има мигрену, па треба ходати на прстима, када су се посвађали због њене нове блузе или његове стоте рекреативне партије тениса у овом полугођу.

Зна она и више од тога, али уме да се понаша као неко ко не зна ама баш ништа. Тако се од Тетке учи да се зна а не зна, да се не забадају носеви у туђе тањире, да је лепо имати најбољу другарицу, али да не треба због тога отерати све друге, да је нормално да се другарице понекад и посвађају. Тетка нас учи како се љуби, на коју страну иде нос, како да не поцрвенимо ако нас Он гледа, а ако и поцрвенимо, да Он то не види. Она зна и који су најбољи филмови које треба гледати на првом дејту, да ли при првом сусрету треба сести у овај или онај кафић. Учи нас како се кришом ставља маскара а да разредна не примети (мама је већ научила на разне врсте маскирања), како може да се позајми баш онај фантастични топ од другарице а да при том не прича о томе која сила бактерија вреба баш на нас одатле и које караконџуле могу да нас поједу ако позајмимо туђу ствар. Знате шта су караконџуле? Ако не знате, питајте Тетку. Све је то већ преживела.

Тетки сме да се каже колико је јединица у дневнику а да нас не казни и не ода, сме да се побегне из школе и да само она зна. Уме да нам уради домаћи да родитељи не виде, хоће да нам помогне око латинског, физике, тако неких предмета за које у том периоду нисмо сигурни чему служе сем да муче ђаке. Тетка најбоље зна које колоквијуме имамо, када су испити, награди за положен испит и не мршти се због шестице. Пред тетком сме да се плаче због неузвраћене љубави или због тога што нас је неко „двојкирао“.

Тетка ће умети да нам објасни како за прекид везе нисмо криве ми него он, сигурно нас је много волео, али смо ми јаче, снажније, није могао да нас прати. Шта стварно мисли, само она зна. Никада нам неће директно рећи да нам дечко није баш превише бистар или превише леп. Рећи ће да је ОК, да је баш „цоол“, али можда ми можемо и боље. Ништа њему не фали, али смо ми ипак тако некако врло посебне. Истини за вољу, Тетка верује у ту посебност. Тетка је неко ко аутентично и безусловно воли, поштује, верује у нашу исправност и непогрешивост. Даје подршку, храбри, гура, подстиче, креће из четврте, а кочи у месту.

Зашто је тетка тако значајна особа? Тетка је жена, дакле неко ко по много чему подсећа на мајку. За разлику од мајке, тетка нема тај степен одговорности, зебње, страха, збуњености који има мајка у првом сусрету са својом бебом. Зато је тетка слободнија, делује непосредније, спонтаније. Тетка сме да буде уморна, мајка то не може. Тетка може да каже да нешто не може или не уме. Мајка не може. Тетки је дозвољено да погреши, мајци не. Уосталом, од „грешака“ мајки, виђених очима њихове деце, живи читава једна професија – психотерапеути. Теткама је лакше јер се баве децом са оне лепше стране.

Родитељи су задужени и за оно што деца не воле: једи, пери руке, пери зубе, сложи играчке, намести кревет, устај за школу, врати се кући на време и сл. Много је мање подручја живота у којима може да дође до сукоба између Тетки и њихових „злата“. Никада нико није звао Тетку у обданиште због тога што су се деца потукла. У школу на родитељске иду родитељи. Друштво прави значајну разлику између родитељске компетенције и теткине љубави и то је у реду, зар не? Међутим, Тетка може да буде врло добра замена за мајку у оним областима у којима се дете устручава да се повери, има страх или лоше искуство, када зна да је погрешило и жао му је, а плаши се казне. Од Тетке могу да се добију прва упутства о свему првом у животу а да то, нарочито у периоду адолесценције, нема ту тежину коју има такав разговор са родитељем. Дошла је нека мода да се родитељи труде да буду пријатељи са децом.

Пазите, деца сама бирају пријатеље. Родитељ је јединствена особа у животу и ту улогу никада не треба мешати са другарском. Ту другу лепо може да оствари тетка. Она и јесте пријатељ, па и много више од тога. Тетка представља ону слободну, емоционално чисту зону у којој је склониште за наше душе и када нам не иде и када нам је добро. Ту не постоји систем награда и казни, грдња, страх. Постоји океанско осећање свемоћи које смо заборавили када смо га осетили први пут – када смо се родили.

Тетке, са своје стране, апсолутно обожавају децу својих сестара и браће. Децом се хвале, диче, возе поносно колица, трицикле, бицикле, ролере, клизаљке са децом. Колико су само поносне када неко каже: „О, како је лепо ово твоје дете“. Па то и није грешка. Наше тетке нас и сматрају својом децом. У психолошком смислу то заиста и јесмо.

Померање времена удаје и рађања довело је до тога да је много младих жена у статусу Тетке. Оне, психолошки, имају децу, имају то осећање тријумфа које дете доноси, испуњене су љубављу која им је узвраћена, имају о коме и за кога да брину, узајамност односа их богати, осећају се корисно и остварено. Све ово није илузија, то је реалност. Ствари постану мало другачије када добију своју децу, али то су нијансе. Теткино дете једном – теткино дете заувек.

Једно истраживање рађено недавно у нашим школама показало је да се ученици пре поверавају теткицама него професорима или психолозима и педагозима. Није ни чудо да се теткица зове теткица. Теткица у школи такође је неко од кога се не стрепи и ко не кажњава, а уме да утеши и помогне.

Ако вам се учини да је ово ода Теткама, нисте погрешили. У ери бриге за еколошки опстанак наше планете, ваљало би размислити и о психичкој екологији наше душе. Тај ресор суверено држе Тетке.

• Ко није имао тетку, не зна шта је тиме изгубио.
• Тетка је рођака, другарица, пријатељица, савезник.
• Тетке су јединствена бића; свака је непоновљива.
• Свака тетка има своје „злато“.
• Благо „злату“.
• Тетка није замена за мајку; она је њена допуна.
• Тетка је жива енциклопедија, од ње се учи о животу.
• Нико не може да вас утеши као Тетка, нарочито када сте у свађи са родитељима.
• Тетке зажмуре пред правилима не зато што су непослушне него зато што имају само своја.
• Тетке су најбољи пријатељи деце.
• „Љубав између тетке и мене је неописива“, речи су једне девојчице.

Текст: Весна Брзев-Ћурчић психоаналитичар
Извор: магазин “Elle”

  Article "tagged" as:
  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.