Твоје дете је размажено дериште. И то је твоја кривица.

јануар 14 22:50 2017

UМрзим што ја морам ово да ти кажем, али твоје дете је размажено дериште. Да, твоје дете. Распуштено је и добија све што хоће.

Знам да се трудиш да будеш добар родитељ. Твоји родитељи нису били баш пажљиви. Нису знали чак ни где си пола времена. Твој тата, на пример, није знао да си свирала флауту. Твоја мама је много радила и пропустила већину твојих утакмица. А понекад је каснила да те покупи после тренинга јер је заборавила.

Али ти ниси таква. Ти другачије радиш.

Радиш најбоље што можеш јер желиш да деца буду срећна. Превише си умешана, јер желиш да знаш шта се дешава у њиховом животу. Желиш да се осећају посебно и важно. Ти никада не касниш да их покупиш. Ти им правиш распоред и организујеш и предлажеш активности. Надлећеш као хеликоптер. Постављаш милион питања. Желиш да њихови животи буду обогаћени. Не желиш да буду разочарани. Икад.

Али, правиш грешке, а и ја сам. И сада, наша деца су деришта. Ево зашто:

Image: Bratty kid
1. Ми преговарамо.

Наше дете жели нешто, па преговори почињу: “Купићу ти то ако се будеш лепо понашао” чујем одјеке у продавницама по целом граду. Чак и када је понашање катастрофално, чује се: “Добро, ја ћу ти дати још једну шансу.” Ово се, наравно, претвара у још неколико прилика. Моје омиљено преговарање је “Обећавам да ћу то учинити касније!” Преговарање може бити добар алат, али ако желите да буде ефикасно, морамо повући линију која се не може прећи. Кад пређу линију, игра преговарања је готова.

2. Ми чистимо њихове собе.

Понекад једноставно не могу више да издржим. Његова соба изгледа као да ју је бомба је погодила. Прљава одећа, мокри пешкири, вашар на кревету – хаос свуда. Постоје чак и неке флеке од изливања на зиду. То је грозно и постаје грозније. Упркос томе, детету је ипак дозвољено да обавља све своје планиране активности и играње. Ипак му је дозвољено да гледа ТВ и дружи се са пријатељима. Никада не среди собу када га замолимо, и ми шта ћемо, засучемо рукаве и средимо је сами. Али овде је лако извести једнакост: Дете се навикло да неко чисти за њим и не мисли да је то ствар вредна пажње. Решите једначину и резултат је = дериште.

3. Носимо им ранац.

Да, то је тешко. Знам. Понекад ствари јесу тешке. Када покупимо дете и носимо му све до аута, радимо превише. Ми нисмо товарне мазге. Ми превише радимо на томе да детету буде удобно. Ово ствара осећај више вредности.

4. Питамо децу шта желе за ручак.

Ја се не сећам да сам тражила оно што желим за ручак. Зар не? Да ли се сећате да мама икад каже: “Хеј децо, хоћете ли да изађемо на ручак или остајемо код куће?” Излазак на ручак је посебна прилика, то видим сад када сам одрасла. Сећам да смо имали само неколико оброка варијације: пасуљ, грашак, купус, мусака, и пилав који сам презирала. Увек све кувано у огромном лонцу. Али, знате шта? Појела бих оно што мама изнесе. Крај приче.

5. Дечји планови газе наше.

“Жао ми је што не могу да идем, Боки има утакмицу” То је у реду – највећи део времена. Наравно да желим да идем на утакмицу. Али други пут, игра (и Боки) морају заузети друго место у нашем животу.  И знате шта? Боки ће играти боље јер нисмо тамо да навијамо сваких пет секунди. Желите да ваше дете игра боље? Пропустите неколико утакмица.

6. Ми само желимо да буду срећни.

Најновија вест: Деца не би требало да буду срећна све време. У реду је ако не увек добију оно што желе, не раде оно што желе да раде, или не иду где желе да иду. Ако морају да раде кућне послове, или проводе време са својом породицом, или иду у куповину са нама, само напред и очекујемо колутање очију и тешке уздахе напетости. То је у реду, јер не врти се све око њих и њихове константне среће.

7. Подривамо ауторитет међусобно.

Ово је уобичајена грешка. Наше дете од нас тражи да преспава код другарице. Родитељ А каже, “Не”. Дете прелази на родитеља “Б” који каже, “Наравно!” Зашто? Јер нисмо увек на истој страни. Наша деца су мање деришта када смо  уједињени. Треба тежити договору у оваквим тренуцима. Можемо говорити о нашим неслагањима касније. У супротном, деца уче да су родитељи једни против других.

8. Не додељујемо им послове и одговорности.

Ако дете не поставља сто, рашчишћава сто, ставља посуђе у машину, не скупља лишће, или шета пса, онда би дете требало да плаћа станарину.

9. Правимо изговоре за лоше понашање или лоше оцене.

Изгледа да сви правимо исту грешку. Лоше понашање је лоше понашање. “Она је уморна и гладан” је баш безвезе изговор. “До касно је био на тренингу и није стигао да уради домаћи (који је задат пре месец дана)” је једнако лоше. Или, најгоре, “тај наставник је баш узео на зуб”. Морамо прекинути да оправдавамо лоше понашање или недостатак радне етике. Без дисциплине, деца постају деришта.

10. Расправљамо се са наставником и тренером.

Важно је да подржавамо нашу децу, али тек након што се наша деца заложе сама за себе. Када наставник примети да дете слаби у раду и учењу, верујем му. Супротно популарном веровању, већина наставника жели да помогне младим људима. Они желе деци добро. Када се споримо око получасовног учења или тога да ли је касно да се ради домаћи, дете учи да може да настави да буде лењо, јер његови родитељи ће да нађу изговоре у његову корист. Дете тада учи да не мора да поштује свог учитеља и да заврши задатак. То је тако једноставно.

Пажња је добра. Укључени родитељи су дивни. Али, начин на који обраћамо пажњу је тај који може да штети. Када пустимо нашу децу да преговарају, радимо погрешно. Ако правимо изговоре за њихово лоше понашање, радимо погрешно. Ако им је превише удобно, радимо погрешно. Када чистимо њихову собу, уважавамо захтеве за ручак, и подривамо свог супружника, наша деца се претварају у размажена деришта.

Сва деца треба да науче да једу грозни пилав с пилећом кожуром и боранију с времена на време. То гради карактер.

напишите коментар

2 коментара

  1. фебруар 03, 19:04 #1 sanja

    samo djelomično točno.
    inteligentan roditelj zna razliku izmeđju dogovora i davanja još pet šansi. to rade oni roditelji kojima se ni ne da baviti djetetom. imaju važnijih poslova.

    nositi ruksake je sasvim normalno dok je dijete malo, a vuče na bolesno ako se pred školu ide po ruksak, a dijete ide u sedmi, osmi razred. tu onda nije problem odgaja li se razmaženo derište. tu je problem u roditelju.

    ne vidim nikakav problem da se ukućane, pa tako i dijete pita što želi jesti. jednom se pita jedno dijete, drugom prilikom drugo, treći put se pita supruga, pa se napravi po svome. ne znam gdje je to autorica odrastala na četiri, pet vrsta hrane, ali ako je to bilo krajem devetnaestog stoljeća, onda možda i je bilo tako. šezdesetih, sedamdesetih godina prošlog stoljeća kad sam ja odrastala, bilo je već puno više hrane. moglo je proći i dva, tri tjedna, a da se ništa ne ponovi. i mama je često pitala što želimo.
    pametan roditelj je svjestan da će na taj način izbjeći podosta stresa. a dijete će si kad odraste, bilo razmaženo ili ne ionako kuhati samo ono što voli. tek kad se zaljubi pristat će na novu hranu, radi partnera/partnerice. razmaženost će se na tom području naglo ukrotiti

    što se čišćenja soba tiče, možda takvih ima, ne znam. koliko ja znam ni jedna moja prijateljica to nije radila, osim nekih stvari za koje bismo i rekli da nisu za djecu – pranje prozora, na primjer

    pretpostavljam da ih ima i koji ne daju djeci nikakve zadatke (možda zato što oni najbolje znaju, nitko drugi to ne radi tako dobro?), te onih koji pronalaze izgovor za svaki oblik djetetova ponašanja.
    možda treba uzeti u obzir i da djeca danas često odlaze ujutro u školu, popodne na razne tečajeve, navečer na treninge, pa roditelji misle da ih ne treba dodatno opterećivati. to sam i sama djelomično radila, jer kćer je petnaest do sedam odlazila u školu, ravno iz škole u firmu u kojoj je volontirala jedno dva, tri sata, a nakon toga na klizalište, gdje joj je oko devet počinjao trening (u međuvremenu je tamo učila jer joj se ne bi dalo ponovo navečer izlaziti, ako bi se u međuvremenu vratila kući). trening je završavao oko jedanaest i doma je bila oko ponoći. i tako tri puta tjedno. pa sam si mislila da je glupo da iza ponoći ima još i neke kućne obaveze, a u šest se ustaje iduće jutro. no svakako sam i tada tražila da usput u dućanu kupi kakvu sitnicu koju sam ja zaboravila ili mi je usfalilo, ili da odnese virmane u banku i ostavi ih na obradu ili već nešto takvoga

    a dolazimo i do raspravljanja s učiteljima i trenerima. i da, mislim da smo odgovorni za svoju djecu i da ih trebamo zaštititi, pa ako je potrebno i raspravljati s navedenima. ja sam mislila da je rasprava itekako potrebna, kad je trenerica htjela da moja kćer s četiri i pol godine dolazi na treninge svaki dan (uključujući subotu i nedjelju), i to u sedam ujutro, jer samo će tako od nje biti klizačica. ja sam mislila da se moje dijete treba baviti sportom i uživati u tome, a ne uništavati si zglobove i trenirati dva tri sata svaki dan, zanemarivati obrazovanje pa ni pod cijenu nekakvog komadića pozlaćenog željeza oko vrata i malo mahanja zastvaom.
    također misim i da je s nastavnicima sasvim potrebno pregovarati. naročito kad vam kćer u trećem razredu dođe krvava doma, s ranom pored oka (i dan danas ima ožiljak) jer je problematični klinac mislio da je zabavno grkati curice. pa kad sam otišla u školu pitati kako se to dogodilo, ima li u tome kakve krivice od strane moje kćeri, što bi se moglo napraviti da se to ne ponovi, a uciteljica to bagatelizira i krene u napad rječima da bi ja trebala znati da ni ona nije baš uzorna, jer je u dva navrata donijela lak za nokte u školu pa su se cure zavukle u ćošak i lakirale nokte. pa smo malo raspravljale o postotku smrtnosti od laka za nokte i udarca glavom o ćošak klupe. jedino što sam ja glavninu raprave ostavila za kasnije kad sam nazvala socijalnu službu i malo s njima raspravljala o načinu na koji učiteljca moje kćeri gleda na stvari. nakon toga su se oni još duuugo nakon što smo mi otišli u bijeli svijet raspravljali i s njom i s njenim nadležnima i jasno, sa starcima kojima je je bilo jako važno da se njihovo mladunče slobodno razvija

    sve u svemu, gotovo ništa od navedenog po tim točkama neće stvoriti razmaženo derište, ako je primijenjeno u razumnoj mjeri. a to ipak ovisi o stupnju zrelosti i inteligencije roditelja

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.