Tvoje dete je razmaženo derište. I to je tvoja krivica.

januar 14 22:50 2017

UMrzim što ja moram ovo da ti kažem, ali tvoje dete je razmaženo derište. Da, tvoje dete. Raspušteno je i dobija sve što hoće.

Znam da se trudiš da budeš dobar roditelj. Tvoji roditelji nisu bili baš pažljivi. Nisu znali čak ni gde si pola vremena. Tvoj tata, na primer, nije znao da si svirala flautu. Tvoja mama je mnogo radila i propustila većinu tvojih utakmica. A ponekad je kasnila da te pokupi posle treninga jer je zaboravila.

Ali ti nisi takva. Ti drugačije radiš.

Radiš najbolje što možeš jer želiš da deca budu srećna. Previše si umešana, jer želiš da znaš šta se dešava u njihovom životu. Želiš da se osećaju posebno i važno. Ti nikada ne kasniš da ih pokupiš. Ti im praviš raspored i organizuješ i predlažeš aktivnosti. Nadlećeš kao helikopter. Postavljaš milion pitanja. Želiš da njihovi životi budu obogaćeni. Ne želiš da budu razočarani. Ikad.

Ali, praviš greške, a i ja sam. I sada, naša deca su derišta. Evo zašto:

Image: Bratty kid
1. Mi pregovaramo.

Naše dete želi nešto, pa pregovori počinju: “Kupiću ti to ako se budeš lepo ponašao” čujem odjeke u prodavnicama po celom gradu. Čak i kada je ponašanje katastrofalno, čuje se: “Dobro, ja ću ti dati još jednu šansu.” Ovo se, naravno, pretvara u još nekoliko prilika. Moje omiljeno pregovaranje je “Obećavam da ću to učiniti kasnije!” Pregovaranje može biti dobar alat, ali ako želite da bude efikasno, moramo povući liniju koja se ne može preći. Kad pređu liniju, igra pregovaranja je gotova.

2. Mi čistimo njihove sobe.

Ponekad jednostavno ne mogu više da izdržim. Njegova soba izgleda kao da ju je bomba je pogodila. Prljava odeća, mokri peškiri, vašar na krevetu – haos svuda. Postoje čak i neke fleke od izlivanja na zidu. To je grozno i postaje groznije. Uprkos tome, detetu je ipak dozvoljeno da obavlja sve svoje planirane aktivnosti i igranje. Ipak mu je dozvoljeno da gleda TV i druži se sa prijateljima. Nikada ne sredi sobu kada ga zamolimo, i mi šta ćemo, zasučemo rukave i sredimo je sami. Ali ovde je lako izvesti jednakost: Dete se naviklo da neko čisti za njim i ne misli da je to stvar vredna pažnje. Rešite jednačinu i rezultat je = derište.

3. Nosimo im ranac.

Da, to je teško. Znam. Ponekad stvari jesu teške. Kada pokupimo dete i nosimo mu sve do auta, radimo previše. Mi nismo tovarne mazge. Mi previše radimo na tome da detetu bude udobno. Ovo stvara osećaj više vrednosti.

4. Pitamo decu šta žele za ručak.

Ja se ne sećam da sam tražila ono što želim za ručak. Zar ne? Da li se sećate da mama ikad kaže: “Hej deco, hoćete li da izađemo na ručak ili ostajemo kod kuće?” Izlazak na ručak je posebna prilika, to vidim sad kada sam odrasla. Sećam da smo imali samo nekoliko obroka varijacije: pasulj, grašak, kupus, musaka, i pilav koji sam prezirala. Uvek sve kuvano u ogromnom loncu. Ali, znate šta? Pojela bih ono što mama iznese. Kraj priče.

5. Dečji planovi gaze naše.

“Žao mi je što ne mogu da idem, Boki ima utakmicu” To je u redu – najveći deo vremena. Naravno da želim da idem na utakmicu. Ali drugi put, igra (i Boki) moraju zauzeti drugo mesto u našem životu.  I znate šta? Boki će igrati bolje jer nismo tamo da navijamo svakih pet sekundi. Želite da vaše dete igra bolje? Propustite nekoliko utakmica.

6. Mi samo želimo da budu srećni.

Najnovija vest: Deca ne bi trebalo da budu srećna sve vreme. U redu je ako ne uvek dobiju ono što žele, ne rade ono što žele da rade, ili ne idu gde žele da idu. Ako moraju da rade kućne poslove, ili provode vreme sa svojom porodicom, ili idu u kupovinu sa nama, samo napred i očekujemo kolutanje očiju i teške uzdahe napetosti. To je u redu, jer ne vrti se sve oko njih i njihove konstantne sreće.

7. Podrivamo autoritet međusobno.

Ovo je uobičajena greška. Naše dete od nas traži da prespava kod drugarice. Roditelj A kaže, “Ne”. Dete prelazi na roditelja “B” koji kaže, “Naravno!” Zašto? Jer nismo uvek na istoj strani. Naša deca su manje derišta kada smo  ujedinjeni. Treba težiti dogovoru u ovakvim trenucima. Možemo govoriti o našim neslaganjima kasnije. U suprotnom, deca uče da su roditelji jedni protiv drugih.

8. Ne dodeljujemo im poslove i odgovornosti.

Ako dete ne postavlja sto, raščišćava sto, stavlja posuđe u mašinu, ne skuplja lišće, ili šeta psa, onda bi dete trebalo da plaća stanarinu.

9. Pravimo izgovore za loše ponašanje ili loše ocene.

Izgleda da svi pravimo istu grešku. Loše ponašanje je loše ponašanje. “Ona je umorna i gladan” je baš bezveze izgovor. “Do kasno je bio na treningu i nije stigao da uradi domaći (koji je zadat pre mesec dana)” je jednako loše. Ili, najgore, “taj nastavnik je baš uzeo na zub”. Moramo prekinuti da opravdavamo loše ponašanje ili nedostatak radne etike. Bez discipline, deca postaju derišta.

10. Raspravljamo se sa nastavnikom i trenerom.

Važno je da podržavamo našu decu, ali tek nakon što se naša deca založe sama za sebe. Kada nastavnik primeti da dete slabi u radu i učenju, verujem mu. Suprotno popularnom verovanju, većina nastavnika želi da pomogne mladim ljudima. Oni žele deci dobro. Kada se sporimo oko polučasovnog učenja ili toga da li je kasno da se radi domaći, dete uči da može da nastavi da bude lenjo, jer njegovi roditelji će da nađu izgovore u njegovu korist. Dete tada uči da ne mora da poštuje svog učitelja i da završi zadatak. To je tako jednostavno.

Pažnja je dobra. Uključeni roditelji su divni. Ali, način na koji obraćamo pažnju je taj koji može da šteti. Kada pustimo našu decu da pregovaraju, radimo pogrešno. Ako pravimo izgovore za njihovo loše ponašanje, radimo pogrešno. Ako im je previše udobno, radimo pogrešno. Kada čistimo njihovu sobu, uvažavamo zahteve za ručak, i podrivamo svog supružnika, naša deca se pretvaraju u razmažena derišta.

Sva deca treba da nauče da jedu grozni pilav s pilećom kožurom i boraniju s vremena na vreme. To gradi karakter.

  1. februar 03, 19:04 #1 sanja

    samo djelomično točno.
    inteligentan roditelj zna razliku izmeđju dogovora i davanja još pet šansi. to rade oni roditelji kojima se ni ne da baviti djetetom. imaju važnijih poslova.

    nositi ruksake je sasvim normalno dok je dijete malo, a vuče na bolesno ako se pred školu ide po ruksak, a dijete ide u sedmi, osmi razred. tu onda nije problem odgaja li se razmaženo derište. tu je problem u roditelju.

    ne vidim nikakav problem da se ukućane, pa tako i dijete pita što želi jesti. jednom se pita jedno dijete, drugom prilikom drugo, treći put se pita supruga, pa se napravi po svome. ne znam gdje je to autorica odrastala na četiri, pet vrsta hrane, ali ako je to bilo krajem devetnaestog stoljeća, onda možda i je bilo tako. šezdesetih, sedamdesetih godina prošlog stoljeća kad sam ja odrastala, bilo je već puno više hrane. moglo je proći i dva, tri tjedna, a da se ništa ne ponovi. i mama je često pitala što želimo.
    pametan roditelj je svjestan da će na taj način izbjeći podosta stresa. a dijete će si kad odraste, bilo razmaženo ili ne ionako kuhati samo ono što voli. tek kad se zaljubi pristat će na novu hranu, radi partnera/partnerice. razmaženost će se na tom području naglo ukrotiti

    što se čišćenja soba tiče, možda takvih ima, ne znam. koliko ja znam ni jedna moja prijateljica to nije radila, osim nekih stvari za koje bismo i rekli da nisu za djecu – pranje prozora, na primjer

    pretpostavljam da ih ima i koji ne daju djeci nikakve zadatke (možda zato što oni najbolje znaju, nitko drugi to ne radi tako dobro?), te onih koji pronalaze izgovor za svaki oblik djetetova ponašanja.
    možda treba uzeti u obzir i da djeca danas često odlaze ujutro u školu, popodne na razne tečajeve, navečer na treninge, pa roditelji misle da ih ne treba dodatno opterećivati. to sam i sama djelomično radila, jer kćer je petnaest do sedam odlazila u školu, ravno iz škole u firmu u kojoj je volontirala jedno dva, tri sata, a nakon toga na klizalište, gdje joj je oko devet počinjao trening (u međuvremenu je tamo učila jer joj se ne bi dalo ponovo navečer izlaziti, ako bi se u međuvremenu vratila kući). trening je završavao oko jedanaest i doma je bila oko ponoći. i tako tri puta tjedno. pa sam si mislila da je glupo da iza ponoći ima još i neke kućne obaveze, a u šest se ustaje iduće jutro. no svakako sam i tada tražila da usput u dućanu kupi kakvu sitnicu koju sam ja zaboravila ili mi je usfalilo, ili da odnese virmane u banku i ostavi ih na obradu ili već nešto takvoga

    a dolazimo i do raspravljanja s učiteljima i trenerima. i da, mislim da smo odgovorni za svoju djecu i da ih trebamo zaštititi, pa ako je potrebno i raspravljati s navedenima. ja sam mislila da je rasprava itekako potrebna, kad je trenerica htjela da moja kćer s četiri i pol godine dolazi na treninge svaki dan (uključujući subotu i nedjelju), i to u sedam ujutro, jer samo će tako od nje biti klizačica. ja sam mislila da se moje dijete treba baviti sportom i uživati u tome, a ne uništavati si zglobove i trenirati dva tri sata svaki dan, zanemarivati obrazovanje pa ni pod cijenu nekakvog komadića pozlaćenog željeza oko vrata i malo mahanja zastvaom.
    također misim i da je s nastavnicima sasvim potrebno pregovarati. naročito kad vam kćer u trećem razredu dođe krvava doma, s ranom pored oka (i dan danas ima ožiljak) jer je problematični klinac mislio da je zabavno grkati curice. pa kad sam otišla u školu pitati kako se to dogodilo, ima li u tome kakve krivice od strane moje kćeri, što bi se moglo napraviti da se to ne ponovi, a uciteljica to bagatelizira i krene u napad rječima da bi ja trebala znati da ni ona nije baš uzorna, jer je u dva navrata donijela lak za nokte u školu pa su se cure zavukle u ćošak i lakirale nokte. pa smo malo raspravljale o postotku smrtnosti od laka za nokte i udarca glavom o ćošak klupe. jedino što sam ja glavninu raprave ostavila za kasnije kad sam nazvala socijalnu službu i malo s njima raspravljala o načinu na koji učiteljca moje kćeri gleda na stvari. nakon toga su se oni još duuugo nakon što smo mi otišli u bijeli svijet raspravljali i s njom i s njenim nadležnima i jasno, sa starcima kojima je je bilo jako važno da se njihovo mladunče slobodno razvija

    sve u svemu, gotovo ništa od navedenog po tim točkama neće stvoriti razmaženo derište, ako je primijenjeno u razumnoj mjeri. a to ipak ovisi o stupnju zrelosti i inteligencije roditelja

    Odgovorite na ovaj komentar

Dodajte komentar

Vaši podaci će biti bezbedni! Vaša imejl adresa će biti vidljiva samo administratorima sajta. Komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede, kao i komentare koji se ne odnose na vest koju komentarišete, nećemo objaviti. Iz bezbednosnih razloga, neće biti objavljeni ni linkovi ka drugim sajtovima.