Учимо децу како да седе, ходају, једу, спавају… Зашто их не учимо да заштите себе, од себе и од других?

октобар 06 17:16 2018

Моја генерација је учена да се не сме рећи НЕЋУ, НЕ ЖЕЛИМ. Зашто, не знам, али се јасно сећам своје баке која ме је учила да се, посебно старијем од себе, не сме рећи НЕ. Била сам мали тутумрак. Где би ме оставили да седим, ту бих седела, играла бих се ако ми кажу да треба да се играм, била сам научена да будем послушна. Да ли због ауторитета баке, са којом смо живели, или што сам увек гледала своју мајку како послушно слуша своју мајку, нашла сам се у чуду у невреме.

Имала сам 29. година и раскинула сам дугу везу. Понављала сам научене обрасце, носила са собом уверења да је супротстављање мишљења забрањено. Сваку његову ја бих само аминовала, прихватила као једино исправно размишљање и, на крају, опет је веза пукла. Док сам се борила за ваздух, буквално, док сам пар дана седела на поду и плакала, скапирала сам да нешто опасно није добро. Пронашла сам грешку у свом компјутеру: ја сам констатно била изложена притиску породице да је дијалог једнак супротстављају и била смртно уплашена да кажем своје мишљење.

Гадно је, кад у тим годинама, схватите да нисте добро васпитани. Добро по ВАС саме. Да ли је другима, у околини, добро због ваших уверења и начина размишљања и комуникације, то је друго питање. На почетку треће деценије живота почела сам себе да преваспитавам. Брак је показао да тај процес нисам сама добро урадила, да су дубока уверења из детињства довела до тога да трпим (и физички и психички) јер не умем да кажем НЕЋУ и НЕ ЖЕЛИМ. Када се стишала брачна олуја, када смо се разишли и развели, имала сам времена да тражим багове у свом софтверу. Дошла сам до истине. Нисам била презадовољна пронађеним већ тиме што сам сама нашла своје “рупе”. Болело је и давало утеху, истовремено. Још живота је испред мене и могу то да поправим, то је добра вест. Лоша вест је да су све године брака непоправљиво отишле у прошло време и да нема исправљања ретроактивно. Све оно што нисам рекла или урадила кад је било време, морала сам себи да опростим и отпустим. Раду на себи крај се није ни назирао. Наравно, уз мајчинство, посао и све остале обавезе које су црпеле моје ослабљене залихе Енергије.

Међу првим уверењима која сам мењала била је љубав према себи. Некада сам се смејала Рушки Јакић, која је говорила да себе у огледалу поздравља са “Добро јутро, лепотице”. Пробала сам и престала сам да се смејем. Морала сам да прихватим ту која ме гледа, упалих очију од реке суза, отечене штитне жлезде од претрпљеног страха и стреса, надувеног несрећног лица. Лице неке друге жене у мом телу. Гледале смо се и ћутале, данима. Посматрала сам сваки део лица, покрет усана, титрај ока. Лик у огледалу је почео да добија нове обрисе. Крива линија усана спуштених на доле полако се исправљала. Очи нису више биле водено него јасно зелене. У то време, почеле смо да комуницирамо. Нисам баш била вешта у томе, признајем. Заиста сам разговарала сама са собом у огледалу, као папагај. Мислим да нисам погрешила и да је то био добар начин да, коначно, склопим примирје са правом Сањом. Углавном смо разговарале мислима. Постала сам сама себи лепа. Промене су постале видљиве и осталима. Трајало је, то је био процес који се никад неће завршити. Рађање љубави према себи, диван осећај.

Пратило га је мењање уверења. На првом месту, да СМЕМ да кажем своје мишљење. Одмах затим, да смем да НЕЋУ. Да је то ОК, јер је сасвим у реду да будем фер према себи, новоизграђеној и жељној свега лепог. Са 40+ година први пут сам рекла да НЕЋУ да једем мамин пасуљ. Данас то већина трогодишњака каже без проблема. Мени су се речи лепиле за уста. Не волим пасуљ, никад га нисам волела, само што то нисам смела јасно и гласно да кажем: не желим да једем пасуљ. Шок моје мајке… Па како сад, одједном? Па како сад, одједном, да ти објасним да није одједном, да га одувек не волим али НИСАМ СМЕЛА да ти се супротставим? Пасуљ је отворио врата многим НЕЋУ и НЕ ЖЕЛИМ који су следили. Ма колико тривијални да су били (типа, нећу да научим да возим јер ми не прија.) мени су били као одбацивање џакова које сам годинама носила на леђима. Ти емотивни џакови нису били моји. Натоварили су ми их они које сам највише волела, учећи ме да је не исказивање личног мишљења и жеља нормална ствар. Није! Баш тада су ме, те две негације, научиле да волим СЕБЕ.

Сад нема силе да трпим било шта и било кога. Ако ме ципела нажуља, лети наставим боса а зими скренем мисли на најудобније могуће патике и преживиим до циља. И то је једна од базних ствари за које сам сигурна да треба да научимо децу. Да имају право да не трпе, да не желе и неће а са образложењем због чега, бар у раним годинама. Да, нећу да једем јабуку јер је кисела а ја не волим кисело. Да, нећу да се играм са Урошем јер говори ружне речи а ја нећу да слушам ружне речи. Да, нећу да идем код ујне јер њен стан не мирише лепо и буде ми мука.

Препознавање дечијих потреба немогуће је ако им не дозволимо избор. Не, не мораш да једеш броколи за који у часопису за маме пише да деца треба да га једу. Постоји још воћа и поврћа, неће стати свет ако га нећеш. И у реду је да не желиш да се дружиш или играш са сваким. Само тако ћеш успети да научиш да, кад буде време, изабереш дечака или девојку који ти се заиста свиђају а не оног који ти поклони мрву пажње. Имаш право на избор, драго дете. И ти, драги одрасли, мама, тата, тето и чико.. Сви имате право да волите себе, себи будете битни, бринете о својим потребама и жељама а према могућностима.

Ништа страшно неће да се догоди ако одете на пешачку туру са планинарима, док је дете са татом или баком. Нико неће имати проблем ако за ручак имате јаја и парадајз а не супу и још 8 јела која ће да вам потроше цео дан. Да, куповни колачи су сасвим пристојни. И ношење наслеђене гардеробе, одмор на плацу, сандале за једно лето или излазак са неким… Деца памте оно што су доживела, како су се осећала док сте имали острвску авантуру на Ади или сте направили шатор од јорганског чаршафа на сред дневне собе. Не памте да ли су, после купања, јела у фенси ресторану или сендвич. Памте да су се радовала. Научите то од њих. Дозволите себи да се радујете свему што вама прија, ма шта остали мисле о томе. Слободно кажите НЕЋУ одласку на базен, за паре колико кошта дан на мору. Проведите га децом на Ади, уз прженице и смех. На оба места постоје тушеви и све остало за ваш угодан боравак само не мора да се потроши богатство.

Уз децу, имате идеалну прилику да научите све оно што сте пропустили. Односи се и на НЕ ЖЕЛИМ и на разломке, систем за дисање сисара или троскок у баскету. Давањем љубави себи, драгој/драгом Себи, чините доброг много више него што можете да замислите. Напуните се сунцем и радошћу са онима које највише волите и, обавезно, себе ту урачунајте. Може се и без броколија, исто као и без кавијара.

 

Извор: umdrumiostalo.blogspot

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.