Учитељи, наставници, професори

фебруар 23 22:19 2014

Српска просвета данас може се упоредити са модерним спортом у који се сви разумеју и где баш свако има право да саставља репрезентацију. А где је много бабица….

Овакво стање заступљено је на свим нивоима, од петлића до сениора.

Строго је води рачуна да у настави раде најбољи предавачи, а критеријум који су директори користили при запошљавању радника је епски: „Ни по бабу, ни по стричевима“. Код директора нико више не сме да лобира. Лобирање је, иначе, модеран европски израз за корупцију који се у Србији, на срећу, није „примио“ и са гнушањем је одбачен. Није се дозволило да се направи зачарани круг у коме свако свакоме нешто дугује. Тако су створени услови да наша деца добију најбоље родитеље, васпитаче, учитеље, наставнике, професоре, директоре, министре…

ПЕПСИ

У том победничком тиму почасно место, поред министра, заузели су неки психолози. Њихова улога је толико значајна да ћемо је још дуго памтити. Управо њиховом заслугом ауторитет наставника и професора је толико порастао да су почели да личе на високо поносно дрво уз које може да диже ногу свака сеоска џукела.

До ове победе уопште није било лако доћи. Пуно семинара је морало бити одржано како би наставници схватили све благодети оваквог односа и како би са радошћу прихватили сваку  врсту „менталног запишавања“. Уживање је било загарантовано. Истина, било је ту и појединих антиевропских мрачних ставова. Они су се базирали на тези да ако би се прихватио америчко-скандинавски модел образовања, по коме је у центру ученик коме су дата сва могућа и немогућа права, а лишен је сваке могуће одговорности, да би то довело до „дивљег Запада“ у сред Балкана. Та мањина конзервативаца је покушала да протури и тезу да управо такав систем промовише насиље и да чак може од добре деце да направи преступнике. Каква је ово глупост нема потребе доказивати и сваки аргумент против је сувишан. Довољно је само да се осврнете око себе…

ПОХВАЛА ГЛУПОСТИ

Као доказ да је глупост протерана из српске просвете може да послужи и покушај утеривање деце са посебним потребама у редовне школе. Дата је могућност да и  деца ометена у развоју буду у истом одељењу са децом која нису ометена у развоју уз претпоставку да ће њихов напредак у таквој средини бити бољи и бржи. Извршиоци тих радова и експеримената треба да буду они које нико ништа није питао. Наставници, родитељи неометене деце и дефектолози су они који чине већину у образовном процесу и управо њих ће на крају највише да боли глава. Они који ову кашу кувају мисле да ће им паре које су добили анестезирати осећај одговорности. Али једно је мислити, а друго живети. Занимљиво би било сазнати да ли се сви родитељи о овоме питају или само неки и да ли у појединим сегментима српског образовања постоји дискриминација већине у односу на разне мањинске групације.

У сваком случају, наставници-практичари ревносно су почели да примењују сва „знања“ која им је „пепси“ служба дала. Мантра која им је понављана безброј пута гласила је: „То је у интересу деце“. Које деце и чије деце никако да сазнају. Важно је да тај пут и тај интерес нема алтернативу.

Тако је после „исклизнућа“ са Титовог пута, избетониран нови, модеран, европски. Поново децу учимо како са тог пута никад нећемо скренути, па макар сви „скренули“.  Управо на том коридору направљена је нова српска школа, са модерним „европским“ тоалетима, док су до темеља порушени сви „чучавци“из наше тмурне прошлости. Зато смо сада у Европи до гуше.

Јавне (медијске) куће

Одавно се зна да онај ко овлада медијима и просветом, влада и прошлошћу,  садашношћу и будућношћу Србије.  Дакле, највећу помоћ и бици против српске прошлости српска просвета је добила од српских јавних медијских кућа. Оне су одавно постале „пр(а)ва сила“. Толико су моћне да од бабе праве девојку, од чучавца златну шољу, а од 25. јануара Светога Саву.

Пошто таква магија или такво спиновање много кошта, сваки динар који „претекне“ просвети и полицији „тутне“ се медијима. Као резултат таквог премошћавања, сваки „успешан“ пројекат (експеримент) у просвети, медији брже боље „испеглају“, сваки пораз претворе у победу, а сваку глупост опамете.

Зато све чешће постављамо питање: „Чији су наши медији и чија је наша просвета?

Одговоре на ова питања добићемо кад дочекамо Годоа или кад Ђекна умре. И за то чекање су обезбеђени озбиљни новци. Стижу са разних страна, из ближе, али и даље околине. Пара у просвети, дакле, има, и веома добро су распоређене. Оне су само за одабране. Што се више сагнеш – више добијеш. Најтеже је први пут, а после већ иде… Одабрани директори, главни уредници, психолози, министри, синдикалци…Сви су они на истом задатку. Игра звана „посипање пепелом“ у Србији се некоме веома исплати.

И баш у просвети десио се један изузетак, феномен можда непознат у свету. Наиме, иако су се обични просветари прво мало, а онда све више сагињали, све су мање добијали. Неко је селективно применио горњи критеријум, јер је добио мишљење по коме је добар и задовољан учитељ само онај који је мало плаћен.  А да су најбољи они који су највећи п(л)аћеници. Само од таквих просветара Србија ће добити  добре лекаре, инжењере, банкаре, пољопривреднике, рударе… sk

У једном тренутку се и министар забринуо за своје стадо. Није могао да верује да они и даље држе час. Претила је опасност да се наставници „испрсе“ и да затраже његову оставку уколико им не услиши задњу жељу – да раде џабе. Министар није био толико великодушан, па се зауставио на оној чувеној коти од око 65 динара по часу.

Тако су, све радећи у интересу туђе деце, родитеља, директора, министара, туђих држава и амбасада, просветни радници заборавили на себе, на своју децу и своју државу…

А кад су они мазохисти и кад неће паре, има ко није и ко хоће…

Издавачи и слободно тржиште уџбеника

У Србији се издаје све, свашта и свако. А то се плаћа и наплаћује.

Пример први:

Тата, шта је то мало црвено, иде горе-доле?“

Шта, сине?“, пита поносни родитељ.

Беба у лифту сиса жилет.“

Пример други:

Мама, играо сам фудбал са децом.“ „Како, сине, када ти немаш ни руке ни ноге?“ „Био сам лопта.“

Пример трећи:

„У Србији праве глупости још од 1389. године“.

Каква креативност!

Видим, пукли сте од смеха!

Или вам је мука?

А без велике муке нема великог протеста!!!

Синдикати, синдикални лидери и синдикално чланство

Једна од основних улога синдиката свуда у свету је да дижу буне и устанке, пардон, да организују протесте, штрајкове уколико су права радника угрожена. Предуслов за тако нешто је постојање јаких и добро организованих синдиката, некорумпираних синдикалних вождова и бројно синдикално чланство.

Постоје два синдикална концепта у српској просвети. Први је тзв. унитарни или централистички, како га називају неки кнезови. Овај концепт залаже се за мањи број синдиката и синдикалних лидера (који се често мењају), али са великим и бројним чланством. Његово полазиште је пракса која је показала да ако је неко угрожен, много ће се лакше одбранити, много ће тврђи орах бити уколико се удружи. Нема разлога да правило које важи код животиња не важи и за људе и да таква аналогија не може да се примени и на синдикате у просвети.

Други концепт је за тзв. децентрализацију – што већи број локалних независних синдиката од којих има свако свог лидера (кнеза). Ти локални синдикати су из нужде (због репрезентативности) у некаквој лабавој и слободној вези. Сматрају да имају право да флертују с ким стигну, а сваку одлуку „одозго“ доживљавају или као централизам, или као брак из кога неће извући живу главу, или као мешање у унутрашње ствари једне државе, пардон, синдиката. Или све то заједно.

Деца из тих синдикалних бракова нису ни лепа, ни паметна. Могу да буду само луда, збуњена и осуђена на вечно тумарање – трагање за изгубљеним родитељима како би их макар мало заштитили. А свако им говори: „Ја сам ти тата, мама, брат…“ Деци још не пада на памет да пре него што пронађу најбоље, праве родитеље, морају нешто и сами да ураде. Морају да буду спремни  сами да се бране, сами да траже, јер само у том случају трагање може бити успешно и само тада ће наћи исте такве родитеље. Те битке нема ко други да бије, него прво свако сам са собом, а онда сви заједно…

ЕТО НАС, ЕТО ВАС…

На крају, све синдикалне вође треба да схвате да Карађорђе може да буде само један, али и да нема ВОЖДА без добре свите. Треба да схвате да ако просвета пропадне, свеједно је у ком смо синдикату. Треба сви заједно да схватимо да се свака битка добија прво у срцу и мислима, а затим и у животу, а да је сваки пораз коначан тек кад га „овериш“ у срцу. А нама је пораза, ваљда, доста.

Зато, ето нас, ето вас….

Рат глупости, страху, тиранима, најгорима… министру!!!

Објавимо поново Рат за српски језик, и просвету, за српску децу и ћирилицу…рат за живот.

Зато кад избројим до три и пуцнем прстима ви лагано отворите очи прво себи, а затим и свима око вас!!! Остало ће ићи само од себе…

Један ….два….три….

Александар Алексић,

професор српског језика и књижевности

Преузето: http://www.catenamundi.rs/

напишите коментар

2 коментара

  1. децембар 19, 11:49 #1 Dragic Cvjetinovic

    “retardirana deca”?!? kolega, ostatak teksta bih potpisao, ali ovo nikako…

    Одговорите на овај коментар
  2. март 25, 15:17 #2 PROFESSORESA

    Pokusala sam da nadjem ono sto je kolega naveo iz teksta. Nije mi poslo za rukom. Ko je ovde retardiran,pitam se. Odlican tekst,kolega!

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.