Учитељици свог детета треба пре свега да верујете

Поласком у школу у дечји свет улази особа звана учитељица/учитељ. Између њих ствара се посебна веза. Поједина деца врло брзо испоље своје емоције свиђања и љубави према учитељици. Неки су по својој природи повученији, не испољавају лако своје емоције, па су и том свиђању или несвиђању суздржљивији.

Али без обзира на то колико некоме од њих треба времена да прихвати и заволи своју учитељицу/учитеља, оно што је карактеристично за све њих је да нас помно прате, упијају сваку нашу реч, поступак, уочавају како смо обучени и обувени, имамо ли смисла за лепо и складно. По свом дечјем искреном нахођењу не либе се да нам кажу како смо данас лепи, или како им се свиђа или не свиђа неки детаљ на нама. Тиме у ствари желе да нам кажу да полако заузимамо посебно место у њиховом срцу.

Истовремено и они почињу да владају нашим емоцијама. Размишљамо о њима и када нисмо с њима, препричавамо њихове занимљиве и симпатичне анаегдоте својим укућанима и пријатељима при чему наши саговорници примећују и сугеришу с колико љубави о томе говоримо. То платонско свиђање и симпатисање временом прераста у нешто много озбиљније.

Гради се једна чврста грађевина саткана од љубави, уважавања и поверења. У том односу између нас и ученика чврстина и стабилност те грађевине зависи искључиво од нас. Зависи од наше стручности, нашег стрпљења, воље и жеље да имамо ако не подједнаку, а онда барем значајну улогу у одгоју и образовању деце заједно са њиховим родитељима. И ту врло често наилазимо на камен спотицања.

Не недостаје многим учитељима ни стручности, ни стрпљења, нити воље и жеље, али им недостаје поверење родитеља. Понекад се питам зашто је то тако када знам колико се дајемо за посао који радимо, колико трошимо енергије и снаге да решимо свакодневне проблеме између наших ђака (а њих је много на једну учитељицу), да дођемо до сваког детета, да повучено дете извучемо из његове шкољке и ослободимо га да каже оно што мисли и осећа, да децу која су супротност овој повученој научимо када и у коликој мери могу испољавати своју слободу говора или понашања. Да их охрабрујемо, бодримо, држимо скупа с њима оловку док пишу прва слова.

Прилагођавамо градиво онима који не могу у том тренутку да прате задати темпо рада, бришемо сузе, изигравамо понекад кловна како бисмо их насмејали и учинили им дан занимљивим и посебним. У неким тренуцима смо веома озбиљни, строги јер такви и треба да будемо. Дете може одгајати само особа која зна да дозира када треба бити попустљив, стрпљив, весео, смешан, а када треба бити озбиљан и строг у смислу потребе да се постављена правила поштују. Другачије не може.

Радећи овај посао с много љубави очекујемо да нас родитељи подрже, да ако нешто и погрешимо разговарају с нама јер греше и они, да се међусобно допуњавамо, саветујемо, верујемо једни другима. Међутим, све је у реду док не дођемо до неке ситуације која се њима не свиђа и за коју доносе закључке и пре него су разговарали са учитељицом. Најчешће су то оцене или осећај да учитељица довољно не воли моје дете, њега не награђује бољом оценом како би га охрабрила и подстакла да буде бољи, учитељица има своје мезимце…

Не желим овде да их критикујем нити нападам јер када све то сагледам из њиховог угла онда знам да је томе разлог нешто што надмашује све љубави, све реалности и нормално расуђивање – љубав према своме детету. Тада, нажалост, губе границе реалности и свесно све то гледају кроз ружичасте наочаре не желећи да размишљају и сагледају проблем из друге перспективе. Несвесно упадају у замку која ће највише коштати управо оне које највише воле – њихову децу.

Драги родитељи, волела бих да када следећи пут будете љути на учитељицу или неповерљиви размислите о следећем:

– Нисте били ту када се то десило, стога не знате шта је било.

– Деца вам не могу бити прави и једини извор информација јер дете ће неретко оправдати себе бојећи се ваше реакције што је нормално. Били смо и ми деца и никада нисмо били криви ни за шта.

– Не зовите друге родитеље како бисте испитивали њихову децу шта је било и зашто ваше дете није добило пет него четири. Размислите мало, смешно је да ученик боље зна од учитељице за коју оцену је дете тог дана знало.

– Учитељица је стручна за посао који ради. Размислите како бисте се ви осећали да неко ко није из ваше професије учи вас послу који радите.

– Дођите у школу и разговарајте са учитељицом. Тражите савет како и шта дете треба да уради да би следећи пут одговор био за пет.

– Размислите о следећем када кажете да учитељица некога више воли, стимулише га више него другу децу или томе слично. Родитељ сте можда двоје, троје деце. Ви најбоље знате када доносите неку одлуку зашто то радите. И вашој деци се некада учини да сте неправедни према њима, а ви знате да то није тако. У овој ситуацији ви се понашате управо као то ваше друго дете.

– Увек објасним својој деци, што и вама саветујем да урадите, зашто сам у неком тренутку некога наградила бољом оценом. Данас је то он/она сутра је то неко друго дете. Ако данас није ваше онда ће бити неког другог дана. Трудим се да ако сам једно дете помиловала по глави да то урадим и свој другој деци. Ако је једно дете пришло да ме загрли, нађем начина да и осталим покажем да су ми важни и да и њих учитељица подједнако воли.

– Покушајте да разумете да нисмо савршени, као што нисте ни ви. Ту смо и једни и други због деце. Само уз заједнички труд, улагање, међусобно уважавање и поверење можемо изградити нешто што ће бити на понос и ваш и наш.

– И савет за крај. Прихватите своје дете онакво какво јесте, са свим његовим врлинама и манама. Знам да га неизмерно волите, али није савршено. Колико уложите свога времена у рад и разговор с њим, колико будете доследни у ономе што говорите и радите, толико очекујте да то буде видљиво и другима. Сви смо ми нестрпљиви и желимо резултате одмах, али то није увек правило. Понекад је потребно да прођу године како бисмо резултате свога рада и труда видели на нашој деци.

Заједно можемо много.

Аутор: Фатима Кадрић