Укидање другог језика у школама било би цивилизацијско назадовање

Најопаснија је идеја да је енглески једини језик који вреди учити. Посебно велика заблуда јесте идеја да је учење више од једног страног језика ментално оптерећење и да се у школи не може научити језик, каже др Љиљана Ђурић
Сваки модел образовања који намеће само један језик као једини вредан учења доводи релативно малобројне културне и језичке заједнице у однос извесне интелектуалне зависности. Немогућност сагледавања феномена из различитих углова доводи до губљења критичког духа. Посебно је важно и на којим језицима смо ми способни да квалитетно представимо своју културу и не само културу, каже др Љиљана Ђурић са Катедре за романистику Филолошког факултета Универзитета у Београду, која је недавно на симпозијуму „Језик у образовању” у САНУ говорила о страним језицима у језичкој образовној политици Србије.
Наша саговорница се залаже за неговање вишејезичности у складу са концепцијом Савета Европе, али и истиче да код нас постоји огроман раскорак између декларативног и стварног стања. Док се пропагира неговање вишејезичности, у стварности имамо, на пример, непотребно наметање хијерархије језика нарушавањем равнотеже, у погледу фонда часова, између првог и другог страног језика у основној школи.
– У европским земљама које смо проучавали, ситуација је различита. У неким земљама, на пример у Италији, предност је дата енглеском језику, али обезбеђено је и обавезно учење другог страног језика. У неким другим земљама, на пример у Француској, а слично је и у Русији, не само да се уче обавезно два страна језика, већ ученици на великој матури бирају страни језик који ће полагати и полажу га на нивоу Б2 (напредни ниво) – каже Љиљана Ђурић.
На скупу у САНУ истакла је да је наметање енглеског као првог страног језика у београдским гимназијама, које је почело деведесетих, имало за последицу приближавање моделу „english only”. Које су замке овакве политике страних језика у образовању?
– Свакако је најопаснија идеја да је то једини језик који вреди учити, једини на којем се стварају научна сазнања, култура – категорична је наша саговорница. –Енглески је данас без сумње језик који сваки појединац треба да зна на одређеном нивоу. Учити само енглески, међутим, значи полако али сигурно, ако не губљење, а оно слабљење, контаката са другим говорним подручјима. Тачно је да у данашње време сви уче енглески, али га већина научи само на нивоу основне комуникације, а ту су, и даље веома активне, генерације које га нису ни училе. За сложеније контакте потребно је знати и друге језике. То је и питање уважавања саговорника. Зар и ми не хвалимо оне странце (дипломате, пословне људе) који се потруде да науче наш језик? Зар нам није драже да сарађујемо са таквима?
Кад је реч о другом страном језику у основној школи, наша саговорница истиче цивилизацијско назадовање уколико би се укинула његова обавезност (што је један од предлога). То би значило да се у времену када се у Европи подстичу мобилност, размене свих врста и због тога инсистира на учењу барем два језика поред матерњег, ми укидамо нешто што смо већ имали разрађено у прошлости и по чему смо у то време били узорни, објашњава она и подсећа да су се у нашим гимназијама, ако се изузму неки краћи периоди, увек учила обавезно два страна језика, а у основној школи, током деведесетих година 20. века, систем је предвиђао један страни језик као обавезан наставни предмет и други као изборни.
Језичка образовна политика Србије у области страних језика данас је маргинализована, нерегулисана и у њој се често одлуке заснивају на (језичким) идеолошким заблудама, каже Љиљана Ђурић. Осим заблуде да је довољно знати енглески, постоје и негативне представе о неким другим језицима: за један се сматра да је тежак, за други да је непотребан, за трећи да се учи само због телевизијских серија…
– Неке језике, чак, ретко узимамо у обзир, на пример регионалне, а за њихово учење постоји и потреба и могућност захваљујући нашим суграђанима припадницима националних мањина – додаје. –Посебно велика заблуда јесте идеја да је учење више од једног страног језика ментално оптерећење, а постоји и заблуда да се у школи не може научити језик. Посетите било који факултет на којем се изучавају стране филологије, па ћете се уверити у супротно! Са изузетком специјализованих школа, у предуниверзитетском образовању са постојећим фондом часова не може се достићи највиши ниво компетенције (нивои Ц1 и Ц2), али се свакако може стећи солидна основа за даље учење. Као професор француског језика, наглашавам да ученици школа које су укључене у програм Школски ДЕЛФ (ДЕЛФ-ДАЛФ је међународно признат систем сертификација из француског језика као страног) достижу нивое Б1 (праг знања), а неки и ниво Б2 (напредни ниво).
Очување језичке разноликости доприноси очувању разноликости култура. У том смислу, на плану наше језичке образовне политике треба се залагати на свим нивоима да се разноликост види као богатство, а не као оптерећење, истиче наша саговорница.
– Наша језичка образовна политика у својој реализацији треба да следи основна декларативна начела и да буде део шире језичке политике, на пример, усклађена са правцима развоја међународне политике, са политиком у области културе, економије. Требало би да буде осетљива на локалне потребе и да развија механизме њиховог уважавања.– закључује Љиљана Ђурић.

Аутор: Гордана Поповић
 
Извор: ПОЛИТИКА