Усудимо се да корачамо дечјим стопама

јун 14 21:34 2014

Јесте ли посматрали децу заокупљену неком игром? Сигурно је свако од нас имао ту прилику, али да ли смо ту прилику искористили да нешто научимо? Срж одговора на ово, посве, развојно питање, по мом мишљењу може бити: „Човек је најближи себи када постигне озбиљност, коју има дете док се игра“ – ово је рекао грчки историчар Хераклит, који је живео још у V веку пре нове ере!mastovita-igra=pametna-deca-771

Ми одрасли смо склони, да себе доживљавамо у потпуности озбиљнима, те избегавамо игру, маштање, рад кроз покушаје и погрешке и тумачење овог света на детињи начин… Ово је превелика цена, за све оно за чим жудимо, трудмо се и радимо, јер када нешто заборавимо упражњавати, онда оно изгледа надостижно као 1000 дуката, па га ми карактеришемо, као тобож неозбиљно. Међутим, веома је важно посматрати, шта наша чеда инстинктивно раде, јер је то природни процес из кога можемо надограђивати своја знања. Вредно је и поставити питање (иако не могу одговорити на њега), где су корени нашем забораву, стиду од поуке који млађи могу дати и избегавању великих снова – ма колико да нам је година?

Да, рад је оно што човека заиста одржава, и у смислу опстанка, али и као духовно биће, тако да се све што видимо око себе, све добро, па чак и лоше у нама, постигло радом. Често децу позивамо у помоћ, када деламо, али већина да би децу научила, да би им показла, задала задатак…а ко стварно посматра суштину дечјег рада и ко доиста жели да усвоји нешто од начина, на који та мала створења креирају?

Фасцинантна појава, коју можемо уочити, док деца раде, обављајући неки задатак, је призор који личи на игру, али са дубоком посвећеношћу улози! Ово је вишеструко корисно; детету је кроз игру пужена слобода, да преиспитује себе шта може, шта воли и у каквим ситуацијама ужива, а рад му може пружити осећај важности и припадности – да ово је комплетно. Још када, после веома пажљивог посматрања, било дечје игре, било њиховог рада, дода и чињеница да они пробају, покушавају, разлажу проблем пред собом, враћају се поново на нерешено, истински се радују када успеју, праве ново истраживање, надаље уче…слободно можемо закључити да при раду одраслих, нешто недостаје. Где је наша игра?

Зато што мислимо да довољно знамо, приликм испуњавања делатности, која нам је задата или просто потребна па смо јој се посветили, ми не успемо довољно у својој радиности, међутим, не преиспитујемо себе. Ово се дешава, јер је уврежено мишљење, да мудрост долази са годинама, а одговори на многа питања самим одрастањем. Запажам да није тако, већ треба послушати исконске пориве, сетити се детињства и размишљања из тог доба, посматрати децу и заузети њихово становиште. Све ово није једноставно, али се јако добро надовезује на ону теорију, коју смо толико пута сви чули, „Квалитетно је учити кроз игру“ или „Кроз игру децу навикавајмо на рад“… Ко је уопште увео норму, да само деца треба да уче играјући се; па игра је и плес и покушај и успех након неуспеха, као и упуштање у свет маште и учење уз умеће деце, да нам прикажу и објасне свет и постојање уопште. Дивно је учити, играјући се, пробајући опет и опет све оно што смо мислили да знамо и да је научено. Деца то раде, зато и имају боље резултате од нас када уче нове ствари у животу.

Усудимо се да корачамо дечјим стопама, јер и нас су ти путеви довели овде где јесмо, само смо упијајући различита нормирања од стране друштва – посрнули и почели да одбацујемо природан ток ствари. Раст, развијање, мишљење, машта, рад и одрастање су чудесни сами по себи, а ко ће нам боље приказати све то од деце? Ево узмимо неке примере: рецимо док се девојчице играју луткама, оне пре или у току игре поделе улоге, затим док игра тече оне воде рачуна о сваком детаљу понашања лутке, док се потпуно уживљавају у измишљену улогу, до те мере да престаје граница између измишљеног и стварног. Ако дате деци да вам помогну, на пример, око паковања испегланог веша – посматрајте их, они ваћ чим добију задатак, осмишљавају где ће веш стајати, како ће изгледати све то, онда ће пажљиво паковати, како бисте их похвалили и изговориће „Научио сам“!

Ово је савршена лекција, да не радимо све по аутоматизму, већ да се увек усредсредимо на оно што нам је задатак. Немојмо мислити никада, да довољно знамо, већ из сваког посла скупљајмо знања. Радујмо се успешно обављеним радњама, укључимо машту и радозналост! Када се прихватамо посла, уживимо се у улогу и замислимо да у сваком трену обављања задатка имамо публику. Припремајмо и предупређујмо сваки тренутак рада и сваку допуну знања…

Све ово деца знају и проживљавају; зато „Будимо као деца“!

Аутор: Биљана Миленковић

 srpskaskola.org

  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.