Усвојио сам принципе француских родитеља и деца су коначно почела да слушају!

јул 12 20:57 2018

У једној од најпродаванијих књига о родитељству икад, ауторка Памела Друкерман спроводи читаоца кроз правила француског родитељства, где деца спавају по целу ноћ, једу све што им се стави на тањир, понашају се пристојно увек и сами се науче на ношу са три месеца. Када сам прочитао књигу пожелео сам да усвојим тај стил родитељства. Желео сам да моја деца постану мирна, разумна и послушна и да се окончају бесане ноћи и вечита цмољења мојих наследника од четири и шест година.

И тако сам одлучио да се мало правим Француз. Хтео сам да видим како ће то да изгледа.

Док сам се припремао за тај подухват и читао о томе, некако су се издвојиле две главне тактике које треба да користе сви они који желе да прате франциски стил родитељства: не дозволити деци да помисле да су центар универзума и разговарати с њима као да су већ одрасли људи потпуно способни да све разумеју. По природи, ја не радим ниједну од ове две ствари и постоје разлози за то. Не слажу се баш сви стручњци да је такав стил родитељства најбољи и да ће од деце створити сигурне, успешне, добре људе. Ипак, пошто верујем да је једини начин да у нечему успеш да истражиш све опције, решио сам да покушам.

Прво што сам урадио било је да мало станем на кочницу када је у питању брзина мог одговора на све потребе моје деце. Ако нешто радим у том тренутку, ја им кажем да сачекају. Кажем им да се стрпе. И то сигурним гласом. Њихова реакција ме није изненадила – почели би да моле и кукају све гласније. Ја онда још чвршће потврдим свој став да ћу им помоћи кад завршим то што радим. Они онда почну још јаче да кукају. Било је исцрпљујуће. Али онда, негде четвртог дана, нешто се догодило. Моји дечаци изненада су схватили да нећу потрчати чим ме позову. Стали би поред мене у тишини чекајући да завршим то што радим како бих им се посветио. Почели смо, дакле, да играмо како ја свирам.

Нормално, био сам потпуно одушевљен овом променом. И такође нормално, почео сам помало и да злоупотребљавам нову ситуацију. Једна од ствари коју сам им рекао је да не смеју да ме прекидају док се са њиховом мамом договарам који филм ћемо вечера да гледамо. Онда да не смеју да ме прекидају док сам на Фејзбуку. А понекад је то што су они хтели да питају било толико бескрајно једноставно да би ме опхрвала кривица што сам их пустио да чекају.

„Тата, хоћеш ли да се играш са нама?” питали би ме.

„Буди Француз,” понављао сам у себи замишљајући се како узимам дуг дим кубанске цигарете са ногама подигнутим на сто. „Реци им да се играју сами.”

Није ми се нешто допала ова нова верзија мене. Јесте, било је лепо осетити да држим конце у својим рукама. Било је лепо имати време за себе. Било је лепо и не слушати кукњаву. И, верујте, било је јако забавно са децом разговарати као с потпуно одраслим људима. Није да сам икада потцењивао њихове способности у разговору, али нисам никад ни разговарао с њима као да смо потпуно равноправни. Први пут кад сам покушао, шокирао сам и њих и себе. Рвали су се и отимали око лоптице скочице. Једне од тридесет колико их имају. Пришао сам и обратио им се као потпуно одраслим људима:

„Добро. Станите. Знам да мислите да је то јако важно, али такође знам да сте способни да се понашате разумно. Будите разумни.”

„Али, он је… “

„Очекујем од вас да се понашате боље јер знам да сте за то способни. Знам да умете да делите и да сарађујете”

„…”

Погледали су ме искоса. Били су потпуно збуњени. Нису знали шта им говорим јер моје речи нису биле праћене емоционалном реакцијом. Нисам ушао наоштрен и рекао има да прекину више са глупостима. Зато су морали да обрате пажњу на моје речи, јер им тон није много рекао. Искривили су главе као куце кад су збуњене. Потпуно иста ствар понављала се кад треба да иду на спавање, да вечерају, да поспреме играчке. Промена је била чудна за све, али брзо су се уклопили. Рекао сам им да морају да решавају проблеме и, на свој начин, то су и радили. Нисмо постали сарадници преко ноћи, али је комуникација постала боља, искренија. А деца су добијала реакцију на своје поступке која је чинила да се осећају одраслим.

Не могу да кажем да ми се није допао тај начин комуникације. За разлику од хладних француских очева, овај је био разуман и присутан. Али истина је да ја немам довољно храбрости (ако хоћете тако) нити жеље да натерам децу да се прилагоде мојим потребама. Такође, нисам потпуно сигуран да се не би десило да постанем себичан и почнем под изговором француског родитељства да занемарујем њихове потребе зарад својих. С друге стране, онај део око обраћања деци као одраслим људима ми се веома допао. Наставићу с тим. Желим да задржим ту хладнокрвност како би моја деца научила сама да решавају проблеме.

A што се тиче онога да морају да чекају док ја листам Фејзбук, то бих ипак оставио Французима…

Приредила: А. Ц.

Извор: Fatherly.com

напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.