Утицај родитеља и школе на рад деце

јул 12 15:30 2014

Можда реч „утицај“, некоме може звучати прегрубо, али није тако, већ „утицај“ – као спонтана активност и доживљај, а не као угрожавање приватности и достојанства детета!

Међутим, друштво, средина, школа, породица, околности, свакако утичу на дечје поимање света, природе, па и рада и усавршавања. Кад се већ ова тема, сама од себе намеће, онда не смемо заобићи чињеницу, да деца свој најранији развој, управо проживљавају у породици, а затим прве званичне сусрете са образовањем имају већ са првим школским данима.

 

prava-deteta

Да би деца разумела свет око себе и мењала га, на начин својствен свесном и разумном бићу, она, једноставно морају користити рад. Првима којима је „додељена“ част, да се старају о начинима, на које ће будући људи употребљавати способност за рад и стварање, су родитељи. Школе се надовезују на ову часну дужност – али како? Како родитељи и школе утичу на децу, на њихово ангажовање, поимање света, какав је утицај на међусобно понашање деце међу собом; а како све то деца доживљавају, шта попримају од својих васпитача и због чега?

Дешава се да само у оквиру једне породице, наилазимо на двоструке аршине, када је у питању усмеравање детета, према моралности и раду. Око чега све може бити дилема? Двоумљења око дечјег рада су због дилема око тога, када је добро да дете уопште почне са помагањем и доприношењем заједници, шта може радити, да ли уопште треба да ради, шта је израбљивање и колико треба да ради како би се припремило на живот, који га чека? Признаћете, ако сви почну различито утицати на малишане, онда они не могу да препознају, чему да теже, тако да у тим случајевима, долази до збуњености васпитаника, који се обично повлачи и одустаје од ревности. Има породица, где су ставови усклађени, а утицају на дете подједнаки од стране оба родитеља – ово би ишло „глатко“, да немамо друге, сложене околности. Једна од институција, која директно утиче на навике и мишљење деце је школа!

Већ сам говорила, више пута о пожељности рада и неопходности моралних навика, као и некима од начина спровођења свега тога. Тако да нећу сада то доводити у питање.Пожељност рада и личне одговорности, још од најранијих детињих дана је ово неизоставано, али оно што „мути воду“ је чињеница, да не можемо издвојено посматрати пожељне карактеристике у васпитању, јер имамо школе, медије (опет и у оквиру школа)… Дакле, говорићу само о томе, шта је омасовљени утицај на дечје васпитање и шта би било пожељно преузети као одговорност у овом 21. веку!

Школа је признати, друштвени чинилац, који се легално „уплиће“ у васпитање, образовање, формирање ствараоца и навика код деце, па самим тим и односа према раду и материјалним и духовним богатствима… Размислимо само, колико је сложен задатак родитеља, ако су свесни чињенице да школа има предодређене програме, „исте“ за сву децу; разне наставнике, однос према новцу, достојанству, медијима, чак и слободном времену малишана, АЛИ НЕМА понуђене програме за практичан рад деце, НЕМА Ученичких задруга… И ево нас пред проблемом!

Млади немају, врло често, улогу ствараоца, креатора, једноставно улогу дела друштва, већ се било какав ниво расуђивања у вези одговорности, помера ка другима. Биће, које се тек формира, не може разлучити, да оно постаје чинилац друштвених кретања, али и да МОЖЕ деловати радом и утицати на бољитак окружења и себе самог! О каквом утицају је овде реч, просудите сами. Чак и кад просудимо разумно, остаје нам да трагамо за правим начинима, да се боримо са лажима, које стижу из разних околности, од разних људи (о раду и залагању и потреби за тим).

Непрестано трагање нас може довести у ћорсокак…непрестано борећи се да докажемо да неко није у праву, постајемо залудни; демантујући лаж – не потврђујемо себе! Шта онда, за Бога милога урадити? Лако је…

Никако не губимо време, упирући прст у другога и говорећи: „Треба да се промени“! Сопствена личност, вечито вапи за анализом, борбом и досезањем вишег нивоа свести – у свакоме од нас! Дакле, не изругујмо се своме сопству, већ почнимо са унутрашњом променом, личне духовности, јер како можемо „узгајати добру башту, говорећи како комшија своју не залива, а да притом ни капи не пролијемо у башту, која је наша, и из које треба да убирамо храну?“ Пренесимо на наше најмлађе вредност, да буду одговорни према себи и да раде на унутрашњем уздизању. Учимо их да не расипају енергију на задовољства, која нити су сами произвели, нити могу бити на корист.

Реч енергија је већ сувише и на сваком месту (зло)употребњавана. Међутим, то је реч! Покушајмо ми да схватимо, шта је то у стварности и у бити нашег постојања! Будемо ли допустили себи, да проживљавамо сопствену снагу и ако спознамо да је можемо даривати и другима, пре ћемо моћи умножавати животне радости и у себи, свом окружењу и свету! Не, не шалим се!

Утицај, који треба да остави „траг“, на нашим малишанима је онај који ће у њима изазивати задовољство, АЛИ успехом, постигнућем, стварањем, унапређивањем духовности, начинима рада, односима са другима… Послови, којима се бавимо – нама, а и код нашег потомства, требају доносити олакшање живљења, осећај вредности, залог за будуће генерације, побољшање онога што нам је остављено, урезивање „печата“ човека, као бића способног да креира. Када радимо, учинимо да наше обавезе, када их испунимо, буде у нама и другима, спокој.

Једноставно, кад у неком послу, особи или у самом себи пронађемо мир, и када наставимо да се бавимо, оним што нас је до тог смирења довело – напредоваћемо!

anti-censura.com

 

 

 

  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.