Васпитачица: Тек да олакшам душу!

јул 30 21:38 2014

Осим што сам васпитач предшколске деце, ја сам према потреби и медицинска сестра, дефектолог, логопед, лекар, нутрициониста, алерголог, психолог и педагог – у нон-стоп радном односу. Психијатар сам за све којимa сам потребна, уметник, сликар, кипар, грађевинар, визионар, инвентивна особа која мора измишљати нове изуме да би деци било интересантно јер им купљене играчке нису
довољне. Ја сам социјални радник, раме за плакање родитељима, разведенима, удовицама и удовцима. Ја сам она која мења не само пелене, него проверава и протезе.

Сређујем алергије, температуре, проблематичне односе у породици. Ја сам и спремачица, и столар и водоинсталер! Ми васпитачи радимо чудне ствари. Оно за што смо школоване је васпитање и образовање предшколске деце, али то најмање радимо, јер не стижемо од сервирања. А то су четири оброка дневно за двадесетпеторо деце. Тако да смо конобари, сервирке и на крају још увек најнепоштованије звање од свих које постоје. Ма добро да не обришу понекад родитељи и ноге о нас. Некад нас не поздраве у пролазу, а остављају децу у вртићу без поштовања према особи која цео дан проводи са њиховим дететом и више о њему (детету) зна него сам родитељ.
Ми смо жене, мајке деце која не могу наћи или имати посао. Ми смо хранитељице породице јер нам мужеви остају без посла! Наша моћ је у нама, јер нас води љубав према људском бићу, према човеку, а и ово дете пред мојим очима је човек!

Нико нема право дирнути у људе „свезналице” у „људине” женског рода које носе на леђима брзину градског живота и судбине, личне и туђе. Жене које и жуљеве и срце остављају за децу јуче, данас и сутра. Ми не тражимо баш ништа што нисмо заслужиле и за шта нисмо оспособљене!

Ово писмо је написано пре 2 године јер сам мислила да ћу се распрснути у звездану прашину од хладноће нашег друштва, политике и образовне политике уопште!

Две године касније исто мислим, додала бих још пуно речи али коме на штету или коме на корист.

Тек да олакшам душу!

Пише: Ирена Рукељ

  1. јул 31, 07:11 #1 Jedna J

    Sto nam vise obaveza,poslova i odgovornosti tovare na vrat,to smo manje placene i manje cenjene.Svi imaju veca prava od vaspitaca…roditelji,deca,pedagozi,psiholozi,cak i onaj ker-lutalica,koji uspesno sacekuje i napada roditelje i decu koji dolaze u vrtic(a niko nije nadlezan za njega).

    Одговорите на овај коментар
  2. април 17, 21:55 #2 Druga majka

    Tate mame,dodjete i u naše ruke predate najvrednije svoje,mi smo toga svesne i odgovorne ,vodi nas ljubav empatija i sveprisutna snaga,cenite nas,mnogo nam to znači. Država nas ne ceni ni 4%.

    Одговорите на овај коментар
  3. јул 16, 20:51 #3 vera

    Potpisujem svaku rec…vecina nas je tacno takvih…ali ima i onih koji drugacije vid svoj posao iz razocarenja ili u skladu sa statusom ili iz nedostatka iskustva..volje ili vec…kao i u svakom poslu.

    Одговорите на овај коментар
  4. јул 17, 09:31 #4 Jelena

    Nije tačno da niko ne ceni vaspitače. Ja ne dozvoljavam sebi da se prema bilo kome ponašam na opisan način, pa ni prema vaspitačima.
    Ipak, ne vidim zašto bismo bili toliko opterećeni vama. Svi računamo da ste sa razlogom dobili svoje licence i radna mesta. Da ste spremni da se nosite sa odgovornošću i obavezama koje su vam, tom prilikom, delegirane. Obostrano poštovanje se podrazumeva, ali se i gradi. I roditelji, tom logikom, zaslužuju poštovanje, jer svakoga dana odlaze na posao kojim ,,pune” budžet iz kojeg se i vaše plate isplaćuju. Ali je ta logika ružna i pogrešna. Svi smo mi ljudi i kao takvi zaslužujemo korektan odnos, ne zbog diploma i socijalnog statusa.
    Vreme je poljuljanih vrednosti i nedostatka etike u svakoj sferi života. Većina od nas se potpuno isto oseća na svom radnom mestu, a svaki posao je bitan. Zato su ovakvi članci iritantni. Jer nismo svi isti. Nismo svi nekulturni i bahati čim smo roditelji sa decom u vrtiću. Ja učim dete da poštuje i svog druga iz grupe, o vaspitačima i starijim ljudima da ne govorimo. Vaspitačice u oba vrtića u koje mi deca idu su divne i ja ih svuda hvalim. Prvenstveno su prisne i iskreno zainteresovane za decu. Ali, verujem da im to dolazi iz duše, a ne iz diplome. I svaki poljubac koji su mi deca dobila od njih i dalje pamte. Jer su DECU stavile na prvo mesto, kako i treba, a ne svoj poljuljani ego. I zato ih moji dečaci i ja volimo i, osim iz kulture, nikada nećemo pored njih proći bez pozdrava, čak i kada vrtićko vreme postane daleka prošlost.

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.