Васпитање: Морају да постоје стога правила око којих нема преговора

јун 11 11:55 2017

Ако је некад стандард била гвоздена дисциплина, да ли се данас под васпитањем детета подразумева да му чешће гледате кроз прсте, постављате ниже границе, дајете му да једе сладолед онда кад би требало спанаћ, и пре свега хвалите га и кад за то нема реалних основа? У часопису “Психолошка наука” недавно је изашао текст који тврди да деца са ниским самопоуздањем могу да имају последице ако их претерано хвалимо, посебно кад то не заслужују. То може да учини више штете него добра


Неки родитељи су једноставно створени да буду – родитељи. Kад их видите са децом, стекнете утисак као да су се целог живота обучавали само за ту улогу. Тада се запитате да ли се она учи или је то нешто у нашем генетском коду, па као што имате добре музичаре или сликаре, тако имате и добру маму и доброг тату. Сви ћемо се отприлике сложити шта подразумевамо под добрим. И кад видите како се мајци озари лице кад јој дете први пут полети у загрљај, или оца кад га његова принцезица ухвати за руку, можда се и сами разнежите. Али, да ли та идилична слика подразумева да ће неко заиста бити добар родитељ, педагог и учитељ своме детету како оно буде одрастало? Њих кад питате, они увек кажу “пружио сам своме сину или ћерки све што сам могао”. Деца заиста траже посвећеност, време, пажњу и одрицања. Ретки су они који ће сести и рећи, океј, мене мрзи да 24 сата дневно будем тата или мама. Ипак, један врло духовит мушкарац у свом блогу признао је да “иако воли своју децу, али не уме да увек буде тактичан према њима”.

“Неки су једноставно благословени тиме да се озаре кад год дете учини нешто симпатично. Наравно да се обрадујем кад ми ћерка приђе и каже ‘тата ово си ти, ја сам те нацртала’, али кад видим како то изгледа питам се да ли сам то ја? Па то је обично смеће, сине. Ноге ми не расту из главе и немам толико огромну главу, нити плав нос. Наравно да то нећу да залепим за зид, нећу да доживим ноћну мору кад се пробудим из поподневне дремке. Савест што сам понекад груб умирио сам текстом из часописа ‘Психолошка наука’, који је доказао да чак ни деца са ниским самопоуздањем могу да имају последице ако их само и претерано хвалимо, посебно кад то не заслужују. То може да учини више штете него добра, јер ће тешко бити мотивисани да то учине поново”.

Децу не можете да преварите. Наравно, свакоме прија кад га похвале, што је показала и студија из 2011, када су клинци на питање шта би више волели – да буду похваљени или да попију сок, омиљену храну или добију џепарац, изабрали – похвалу.

Ако је некад стандард била гвоздена дисциплина, да ли се данас под васпитањем детета подразумева да му чешће гледате кроз прсте, постављате ниже границе, дајете му да једе сладолед онда кад би требало спанаћ, и пре свега хвалите га и кад за то нема реалних основа? Да ли је нашој деци у овом времену потребно више пажње и више мажења?

Уредник Градског програма Студија Б Сања Лубардић свесна је да је једна од оних данас, како каже нажалост, ретких родитеља који за своје дете никада не траже поштеду и протекцију, него увек тежи задатак, оштрију казну у школи, улагање труда у све што ради. Kаже да је строжија према ћерки него што су њени родитељи били према њој, зато што мисли да је родитељска дужност не да штити и склања дете од проблема, него управо супротно: да од ње ”направи” способну и јаку личност, која ће бити сналажљива и самостална у разним животним условима.

“Промене у свету су данас врло брзе: нико не зна да ли ће сутра имати стан или посао, као што не знамо ни да ли ће за шест месеци неко од нас постати министар. А дете мора да се снађе, и онда када не буде никога да му помогне. Самопоуздање се не ствара нашим лепим речима и похвалама, него градњом свести код детета да оно заиста јесте добра и вредна особа, без обзира на то да ли му неко храни сујету или не. Дете које има суштинско самопоуздање увек ћете препознати по томе што је смиреније и ведрије од вршњака”, каже Сања а своју одлуку да детету поставља ограничења сликовито објашњава:

“Пут до пакла поплочан је добрим намерама’ – тако ја видим неостварене родитељске амбиције које пројектују у своју децу. Знам много несрећних правника, лекара, инжењера, који солидно зарађују, али пате што нису уметници. Али, опет, знам и оне које су родитељи пустили да иду лакшим путем, па се данас заједно кају. Треба наћи меру и дете само психолошки и емотивно ‘придржавати’ да не падне”.

Сања истиче да не верује у “родитељски осећај” јер се не бавимо децом довољно па и не познајемо добро њихов карактер и реакције. Она каже да је добро имати принципе и постављене границе које се не прелазе.

“На пример: дете никада, али никада не сме да удари или виче на родитеља, нема сцена на улици, не тражи се куповина онога што не можемо да приуштимо… И у томе треба истајати, увек и по било коју цену. Најлакше је дете покварити сопственом слабошћу и лењошћу, јер попуштање у суштини и јесте то – онај тренутак када нас мрзи да се даље боримо за једног здравијег човека. Попустити детету и размазити га није знак љубави, него управо супротно – знак да нам није довољно стало и да нас само занима да проблем склонимо данас, а сутра…то ће већ бити туђа брига. Зато се не либим се да питам стручњаке све оно што не знам, а не знам ништа док сама не доживим или ме неко не научи. На мој однос према ћерки и смањење прекомерне родитељске бриге пресудно је утицао др Светомир Бојанин, надалеко најбољи дечји психијатар, који ме је научио да морам да будем чврста, али блага, да је пажљивије слушам и ослободим свега онога што намеће средина и тренд. У тренутку када нисам била сигурна којим путем даље да кренемо – модерно, традиционално или тотално слободно васпитање, посаветовао ме је да је најсигурнији пут ипак врло близу наших традиционалних норми. Али је најважније то што ми је показао да пред собом имам човека којег морам да слушам и поштујем, а не неког свог клона или играчку”.

Породични психотерапеут Љиљана Филиповић каже да добро васпитање и одгајање детета заиста поразумева постављање граница и истиче да је то могуће урадити од веома раног узраста. Она указује на чињеницу да деца сама траже да буду васпитавана и да им се одреде границе, а то чине тако што тестирају где су те границе и колико смеју да их пређу. “Морају да постоје строга правила, она око којих неће бити преговора. На пример, време кад су оброци, кад се иде на спавање, како се понаша за столом, како се дете односи према уредности и распремању играчака…”, каже Љиљана Филиповић, и објашњава да је нормално да дете критикујемо уколико их прекрши.

“Kритика не мора да подразумева грубост, већ конструктивност, а то значи примену следећих корака: први, да се прво похвали дететово понашање, рецимо ако је измрвио или просуо нешто, речима ‘ти си иначе уредан.’ Онда га у другом кораку ‘критикујемо’, али не личност, него понашање: ”сад кад си то измрвио/ла, ја сам разочаран/а и незадовољан/а’. Трећи корак поразумева да се јасно и конкретно каже шта се очекује од детета: ‘да будеш уредан’. Ту се дете позива на емпатију, а не етикетира се смотан си/дебео си/трапав си. Те ‘ти’ критике које етикетирају су потпуно непродуктивне јер доводе до отпора и дете тада има потребу да се инати. Оне затварају комуникацију, стварају одбојност чак и код одраслих особа и не мотивишу на промену, за разлику од ја порука”.

Наша саговорница каже да се родитељи устручавају да користе “ја” поруке јер мисле да губе ауторитет али ако дете добија много етикета, стећи ће лошу слику о себи и може изгубити самопоуздање, а друго, може усвојити погрешан модел етикетирања, у односу на себе и друге. Ми се пођеднако лоше осећамо кад себе етикетирамо као кад нас етикетирају други.

“Похвала мора да буде реална, то значи не да се дете хвали за сваку ситницу, већ када савлада радњу која је постављена као циљ. Нпр. кад учи да вози бицикл, нећемо га хвалити чим седне на бицикл, већ кад буде научио да држи исправно волан или равнотежу и слично. Ако нешто што дете ради није довољно добро, треба му указати на грешке, ако нпр. прецртава неку слику и то није учинио добро, онда ћемо му то и рећи. Ако га превише хвалимо, стећи ће нереалну слику о себи, и кад се први пут сусретне са критиком у сусрету са вршњацима у дечјем колективу, доживеће то као велики пораз, или озбиљан проблем”.

И није довољно само поставити циљеве, већ наћи њихову праву меру. Можда многи мисле да је њихово дете генијално или да треба да искористи свој пуни потенцијал, али то не значи да ће успети ако га гурнемо преко свих граница. Али, није добро ни бити превише попустљив према малишану ни у овој сфери. “Родитељи који постављају ниске захтеве доводе до тога да се деца исфрустрирају приликом првог неуспеха, али детету шкоде и онда када му постављају превисоке циљеве, јер можда прецене дете и његове капацитете, што чини да се оно осећа неуспешно и обехрабрено.

Битно је имати реалну слику о детету његовим потенцијалима и способностима, и ако родитељ то не уме да процени, треба да се обрати стручњацима, или васпитачима. Погубна су и поређења са другом децом, било у породици или са вршњацима јер се тако стварају ривалски односи”.

У Србији је искуство, каже Љиљана Филиповић, да се деца недовољно хвале, чешће критикују него похваљују, па зато и имамо велики број одраслих који не умеју да приме комплимент. “Ако је родитељ стално груб, осоран, виче, наравно да ће дете имати емоционалне последице, најмање недостатак самопоуздања, или ће само постати затворено или агресивно по узору на њих. Није проблем ако родитељ понекад буде груб или се извиче на дете јер сви родитељи греше, некад мање, некад више, али је страшно ако се то догађа у континуитету. Повремене грешке неће оставити последице, али стална агресивност хоће. Порука родитељима је да уче о родитељству јер су изазови који напољу чекају децу изузетно велики”.

 

Пише Зорица Марковић

 

Извор: Недељник

  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.