„Ако дете, и кад сте строги, осећа љубав, и ако га некад ударите по туру, неће бити последица. Ако не осети љубав – биће последица. А родитељи умеју тако да се разбесне… Дете може израсти у стабилну особу и ако је сигурно у љубав само једног родитеља.
Велики проблем, типичан за родитеље на Балкану, јесте постојање класичног бинарног породичног пара. Строг непопустљив, често суров отац и добра, нежна, попустљива мајка којој очеви већ генерацијама пребацују да таквим понашањем према детету развија размаженост и непослушност. Најгоре је кад отац истуче дете, а онда мајка привија дете, мази га, даје чоколаду… то се зове – турски тушеви. То никако није добро.
А у бившој Југославији децу највише туку родитељи у Србији, њих скоро 90%. А награђивање је скоро непознато. Није тешко извући закључке о развоју самопоуздања и достојанства српског човека који је као дете углавном кажњаван, а ретко награђиван, милован, похваљиван.”
Владета Јеротић