Моја ћерка управо завршава гимназију. Шта је добила од школе – добила је. Волела бих да сам је родила у некој другој земљи, и да јој је школовање понудило више уживања и правог знања, а мање бубања и стресова.
Када би постојао начин да се све исправи, да школе буду адекватно опремљене и да не остане без посла ниједан наставник или учитељ који квалитетно ради свој посао и који је просвету одабрао као позив, а не успутну станицу до бољег посла – волела бих да је моје дете могло да иде у другачију школу. Да сам је ја правила, изгледала би отприлике овако.
Основна школа – до четвтог разреда
У школу би се полазило са шест година. Прва четири разреда деца би имала једног учитеља. Не би било оцењивања, а напредак би се пратио чекирањем степена постигнућа у различитим областима. Осим знања и вештина, пратиле би се и социјалне вештине.
Одељења би имала по 20 ђака. Свако одељење би имало своју велику учионицу и своје ормариће испред ње. Наравно да би се деца преобувала испред учионице, да би у учионици могла и да седе на поду, кад год треба. Наравно да би књиге и пернице остајале у школи, а радни листићи и разне вежбанке код куће.
Настава не би почињала пре 9 сати. Ученици би имали по три часа дневно са својим учитељем, и са њим би учили да читају, пишу и рачунају. Значи – матерњи језик и математика. Постојао би и још само један предмет, веома налик на познавање природе и друштва (а може и баш тај). За овај предмет учионице би биле опремљене разним училима, помагалима која би допринела разумевању света око нас, а не бубању. Овај предмет би се најмање држао о учионици. Природа није у учионици, а друштво јесте само делимично. Не би постојао фиксни распоред часова, већ би учитељ имао могућност да распоређује часове на начин који је најбољи за ученике. Данас три часа природе и друштва, јер идемо у оближњи парк – може! Учитељи би одређивали и када је време за одмор, не дужи од 10 минута.
Након та три часа, чуло би се звоно, и ђаци би имали сат времена за осмишљену игру. Морали би да се крећу, да трче, скачу, или играју друштвене игре. Због тога је потребна велика учионица која се лако може поделити у тематске целине, и паметно уређено школско двориште.
Затим би имали паузу за ручак и то у школској кантини. Могли би да бирају да ли ће јести оброк који су понели од куће, или оно што се спрема у школи. Пекаре, сендвичаре, палачинкарнице не би смеле да се нађу близу школе. У школи би се пили само вода и чај.
Након тога би имали још два часа, по избору. Ликовно, музичко, информатика, спорт – ко шта воли! Те часове би држали учитељи који су се специјализовали за те области. Не наставници, јер је рад са млађим разредима специфичан. Потребна су различита методичка и дидактичка знања за рад са учеником првог и осмог разреда.
Једном месечно би ђаци, уместо редовне наставе, имали тематски дан. Ту би могло да се пусти машти на вољу. Тај дан би осмишљавали заједно главни учитељи, специјализовани учитељи, деца и родитељи. Не би их прописивало Министарство. Воља вам да кувате с децом – кувајте, уз помоћ родитеља, наравно. Хоћете да плешете целог дана – може и то. Хоћете да урамљујете цртеже, коричите дечје писане саставе, правите украсе пред Нову годину, идете на излет, организујете пикник, правите приредбе, хуманитарне акције, продајне изложбе, реконструишете народне обичаје – све може! Како се договорите! Колико месеци, толико тематских дана, па пута четири разреда – за све има времена. Постојале би једнодневне екскурзије.
У мојој идеалној школи, нископодни аутобуси превозили би ђаке од школе до куће, и обратно.
Постојала би могућност продуженог боравка, због радног времена родитеља, али би се то плаћало. Не много, али ипак би. Тада би са децом могли да проводе време студенти на пракси, незапослени учитељи, психолози , педагози, васпитачи… Они би се ангажовали по уговору.
Основна школа – од петог до осмог разреда
Одељења би остајала у истом саставу. Ученици би имали седам обавезних предмета: матерњи језик, математику, природне науке, друштвене науке, страни језик, уметност и физичку културу. За те предмете би имали сталне наставнике. Један од њих би био одељењски старешина. Матерњи језик би имали сваког дана, сва четири разреда. Све остало по три часа недељно, сва четири разреда. Информатика се не би изучавала теоријски, и као издвојени предмет, већ би била интегрисана у остале предмете. Кроз часове језика би учили да форматирају текст; кроз часове математике да користе Еxцел (на пример); на часовима уметности би учили да користе једноставније програме за дизајн; на часовима страног језика користили би неке од бројних ресурса за учење језика, али и Скyпе за комуникацију са вршњацима са одговарајућег говорног подручја; на часовима природних и друштвених наука учили би да користе претраживаче, праве презентације и сл. Опремљеност учионица рачунарима би се подразумевала.
Физичка култура би била веома важан предмет. Осим корективних и вежби обликовања, училе би се основе разних спортова, основе здраве исхране и сл.
Ученици би имали 23 обавезна часа недељно. У петом и шестом разреду имали би још два часа недељно (значи, не више од пет дневно) за изборне предмете. У седмом и осмом још два (два пута недељно по шест часова). После четвртог часа имали би паузу за ручак. Часови би трајали по 50 минута, одмори по 10. Ручак би био око 13х. Та пауза би трајала сат времена, да се деца мало и одморе.
Након обавезних и изборних предмета, имали би још два часа за секције. Моја иделана школа би имала салу за плес, учионицу са музичким инструментима, радионицу за развијање разних мануелних и креативних вештина. Пошто маштам, дозвољавам себи да у сваком граду постоји бар један школски базен и клизалиште. Само за ђаке!
Наравно, и овде би постојали тематски дани, налик на оне у млађим разредима, али са другачијим садржајима, у зависности од интересовања ученика и родитеља.
У овом сегменту школовања постојале би оцене. Не би постојала такмичења. Након шестог разреда, ученици би се благо усмеравали ка природним наукама, друштвеним наукама или уметности. Тада би им четири часа изборних предмета била баш из тих области. Усмеравање би се вршило на основу постигнућа у петом и шестом разреду, али и у договору са родитељима и ученицима. На основу тога би се могла лакше креирати и уписна политика у средњим школама. Ученици би на крају шестог и осмог разреда полагали националне тестове из свих теоријских предмета. Резултати тих тестова би пре свега служили наставницима за корекције у даљем раду. Уколико би оцене са тестова значајно одударале од оцена током школске године, последице би сносили наставници. Тада би морали да оцењују објективно. Не би било матурског испита. Због објективног оцењивања, општи успех би био сасвим довољан критеријум за упис у средње школе.
И у старијим разредима екскурзије би биле једнодневне, али би зато била организовања камповања у природи за оне који то желе. Тродневна, на пример.
*****
У мојој идеалној основној школи не би постојали бесмислено дуги летњи и зимски распусти. Мислим да ђаци после летњег распуста од два и по месеца могу само да изгубе радне навике. Летњи распуст од шест недеља је сасвим довољан. Зато би током школске године имали још шест појединачних недеља мини-распуста. Укупно 12 недеља, што је мало мање него што имају сада.
Средња школа
Средња школа би се уписивала на основу успеха и усмерења из основне школе. Постојао би минимум бодова за упис у гимназије и четврогодишње стручне школе, док би се при упису у уметничке школе проверавале и одговарајуће способности. Гимназију не би могли да упишу ученици који су имали закључену тројку или двојку из било ког предмета. Стручне школе не би могли да упишу ученици који су икада имали закључену двојку из било ког предмета. Уметничку школу не би могли да упишу ученици који не прођу тестирање одговарајућих способности.
И овде би распусти били организовани као и у основној школи.
Осим излета и камповања, ученици би могли да иду и на сплаварење, планинарење, у школу скијања, у летње и зимске кампове, ликовне колоније за ђаке и слично.
Евентуално једна вишедневна екскурзија у иностранству, и то у завршном разреду.
Гимназије не би биле подељене на друштвене и природно-математичке. Пружале би одлично теоријско знање, равномерно из свих предмета. Само што не би било оволико предмета колико их има данас. Предмети би били “шире постављени”, јако слични оним у старијим разредима основне школе. Национални тестови би се радили на крају сваког разреда из свих теоријских предмета.
Велико одступање између резултата са тестова и оцена током године, повлачило би казну за наставнике. Ученици гимназија би имали директну проходност на све факултете, а рангирали би се на основу успеха из средње школе. Матерњи језик би имали сваког дана.
Постојала би могућност избора додатних часова из постојећих предмета. Ако је ученик заинтересован за хемију и планира да је студира, уместо редовна три часа недељно, могао би да изабере још два часа из природних наука и секцију из хемије. Поред редовна 23 часа недељно (матерњи језик пет, осталих шест предмета по три часа), имали би на располагању још седам часова недељно, које би бирали према афинитетима. У тих седам часова спадале би и секције из уже стручних области (на пример, хемија, а не “широке” природне науке). Сви ти часови би били обавезни, што значи да би сваког дана имали по шест часова.
Имали би паузу за ручак, а након часова, имали би могућност да још два сата проведу у школи, бавећи се оним што их интересује: књижевношћу, позориштем, фотографијом, кинематографијом, спортом, шахом, разним ученичким клубовима, друштвено-корисним радом, свирањем у школском бенду или оркестру, хорским певањем… Машти на вољу!
Стручне четворогодишње школе би оспособљавале ученике за рад, а факултете би могли да упишу једино уколико освоје одговарајући број поена на пријемном испиту, који би за њих постојао. Матерњи језик би имали четири часа недељно. Остали предмети би зависили од струке за коју се школују. Општеобразовни предмети би се свели на много мању меру него што их има данас. Медицинској сестри не треба баш много историје или географије. Будућем чиновнику физика није неопходна, а ни хемија.
На један час теоријске наставе из ускостручних предмета, у прва два разреда долазила би два часа практичне наставе. Практичну наставу не би држали приучени сарадници, већ они који предају и теорију. У трећем и четвртом разреду би на један час теоријске наставе, долазила три часа практичне. И тада се учи, а не само када се седи у клупи.
Школе би имале довољан број учионица опремљених за симулацију правих радних услова. Број часова редовне наставе био би шест дневно. Ни мање ни више. Након редовне наставе, ученици би имали прилике да проведу још два сата бавећи се ненаставним активностима.
Пауза за ручак се подразумева.
Трогодишње средње школе би биле занатске, са минимумом теоријских и општеобразовних предмета, и то само у првом разреду. Ту би требало применити дуално образовање, у сва три разреда.
*****
Идеална школа не би имала овакву инклузију. Ученици са физичким сметњама били би укључени у редовну наставу. За ученике са менталним сметњама у сваком граду би се при одређеном броју школа формирала специјална одељења, у којима би радили кадрови обучени за тај посао, али уз обавезу школе да организује велики број заједничких активности ових и осталих ђака.
Не би имала ни верску наставу, ни грађанско васпитање.
У идеалној школи се неоправдани изостанци, насиље, непримерено понашање и сл. не би толерисали. Последице не би сносили само ученици, већ и родитељи таквих ученика.
*****
Свака школа би имала главног наставника који би се бавио организовањем, унапређењем и праћењем наставе.
*****
У школи у коју бих радо послала своје дете, радили би задовољни, добро плаћени наставници, који су завршили наставничке, а не било које факултете. Захваљујући статусу у друштву и примереној плати, наставничке факултете би уписивали сјајни ђаци, који просвету не бирају зато што немају шта друго, већ зато што знају да је то њихов животни позив.