Волела бих да родитељи прочитају овај текст и верују учитељици своје деце

децембар 02 07:56 2016

 

Није исто бринути о једном детету или о њих двадесет троје.

У мом су разреду има 23 ученика. Двадесет три главице. Плавокоси, смеђокоси, дугокоси или кратко ошишани, смеђооки или сјајних зелених очију, сви су они моји драги малишани.


Понекад ми је то теже објаснити родитељима него ученицима. Ове сам школске године већ након два дана знала име свакога од њих (и сама сам била пријатно изненађена тиме), а већ почетком октобра постали смо прави тим.

Када долазе на индивидуалне разговоре, родитеље највише занима како се њихово дете сналази у разреду, што ради…

Отприлике средином наставне године у првом разреду почињу и примедбе:

■ „Нисте приметили да дете А гура моје дете”

■ „Дете Б говори ружне речи и не желим да моје дете седи с њим”…

Кад чујем такве примедбе, полако заузимам обрамбени став или преиспитујем ситуацију. Последњих дана родитељи ми, незадовољни понеком слабијом оценом свог детета, често говоре:

■ „Код куће је све знао”

■ „Код куће пише као виолина”

■ „Код куће сабира и одузима готово напамет” итд.

Родитељи почињу сумњати у моје критеријуме за оцењивање, моје доживљавање ученика, траже скривене мотиве за то што сам њихово дете упозорила због нечега… Недавно сам, чак, приметила једног родитеља како хода лево-десно испред нашег прозора и завирује у учионицу као да нешто важно кријемо унутар своја четири зида. Отворила сам прозор и позвала га да уђе у учионицу, али је остао испред учионице гледајући у наше прозоре.

А што ми то кријемо унутар своје учионице? Што то учитељица чини да је поједини ученик другачији у школи него код куће? Које погрешно дугме притиснем па ми ученик не показује знање које, према речима родитеља, показује код куће?

Има дана када тај ученик проведе више времена са мном него с родитељима, и у разреду је окружен вршњацима који, као и он, имају одређене потребе. Кад је у разреду, сваки ученик треба да сачека ред да нешто каже, треба да зна правила понашања у заједници и да сачека својих пет минута. Ако ученик та правила није научио у својој породици, сви имамо проблем.

 Испитивање

Оцењивање је јавно, унутар разреда.

Врло често ученици сами процењују своје знање, а понекад и једни друге испитују и оцењују. Кад, на пример, испитујем природу и друштво за одличну оцену, ученику не постављам низ потпитања да би тачно одговорио, не климам главом сугестивно како бих га подстакла или потврдила његов тачан одговор, нити му помажем шушкајући први слог тачног одговора.

Критеријуми вредновања знања и залагања ученика сасвим су јасни и доступни родитељима, па се они и сами могу уверити што је све потребно за одличну оцену.

„Данас не стижемо то да купимо, купићемо неки други пут” – прибор наш свагдашњи. Можда звучи смешно, али због таквог односа према обвезама с неким родитељима водим велику борбу.

Ученици понекад немају свеске, не донесу потребан прибор за ликовно, не држе се распореда, за пројект „Једи здраво, буди здрав” не донесу ниједну намирницу, али први су у реду кад треба кушати слаткиш. Први пут сваком ученику прогледам кроз прсте, позајмим му оно што му недостаје, снађемо се, но онда заборављање прибора полако пређе у навику или ми пак родитељ на индивидуалним разговорима каже:

„Знате, ми радимо и не очекујете ваљда да сваког дана завирујемо у школску торбу свег детета и пазимо шта му је потребно!”

Још нисам набавила чаробни штапић помоћу којег бих могла, затреба ли, да створим 10 додатних свезака или пет водених боја или, пак, као неки дан, 12 црних фломастера. Али родитељу је важно само његово дете, а ја у разреду имам двадесет троје деце! Родитељ не набави за своје једно дете, а како ћу ја за њих десеторо…

Моји ђаци радо ми причају своје мале животне приче. Слушајући их, јасно ми је да наш разред постаје важан део њиховог живота, њихова нова породица. Повезаност с том школском породцом код неких ученика је посебно снажна и дуготрајна.

Стога молим родитеље да верују мојим проценама, а у властитој кући нека буду принципијелни родитељи који ће од своје деце тражити да реше задатке који су им намењени. Нека учествују у животу своје деце и у властитом дому, говоре о школи афирмативно подстичући их на учење.

Волела бих да родитељи прочитају овај текст и верују учитељици своје деце.

Они нека буду родитељи, а мени нека допусте да будем учитељица!

Јер, није исто бринути о једном детету или о њих двадесет троје.

Сандра ВУК

Извор: skolskiportal.hr

напишите коментар

16 коментара

  1. јун 02, 16:19 #1 Jasmina

    Bravo draga Sandra za ovu pricu,I sama imam dosta slicnih iskustava sa roditeljima i uglavnom im ne zameram jer nema efekta,Ono sto mi je najvise smetalo kod roditelja ,a ja bih ih nazvala “bezobraznim” je ova konstatacija:
    “■ „Код куће је све знао”

    ■ „Код куће пише као виолина”

    ■ „Код куће сабира и одузима готово напамет” итд.
    Uz mnogo strplienja ,razumevanja i doslednosti to sam davno prevazisla i nemam te probleme.No,sama cinjenica da ima takvih roditelja,mnogo govori o njima samima i o pogresnom kucnom vaspitanju koje su dali svom detetu ,a onda ocekuju od ucitelja “svemoguce”.Pogresno vaspitanje poneto iz porodice ni “carobnjak’ne ispravi.

    Одговорите на овај коментар
    • новембар 22, 13:15 Atila

      Generalizovati bilo koju profesiju nije moguće. Suštinski se apsolutno slažem sa Vama i svakako sam pobornik da se učiteljici pokloni poverenje a ako je to ne moguće da se učiteljica menja. Visok kriterijum je postavila moja sada već počivša učiteljica Jelena koja je bila neverovatna kao pedagog , kao čovek kao još jedna mama. Ali život svih nas je ludnica sa 1001 nepravdom i teškoćom. Dete ponekad kada je odmorno sve može i sve zna , a kada čeka roditelja kog se zaželelo da dođe kući u 22,30 sa posla …. ujutro možda i ne može da bude baš skoncentrisano… I da ne dužim imam troje dece i veoma različite učiteljice trenutno samo jednu koja je divna , oavj tekst pomalo podseća na njen stil i ona ima problema sa nekim od roditelja sa nama ne iako moje dete ima i poneku slabiju ocenu kada dugo čeka da bi me zagrlilo pre spavanja.. I na kraju ocena , pa nije to sve .. Biti mali lepi dobri čovek e to je već….

      Одговорите на овај коментар
  2. јун 02, 19:53 #2 Vesna

    Odličan tekst. Imam komentar na te roditeljske konstatacije kako je dete kod kuće sve znalo – poznavala sam učiteljicu koja je na takve izjave roditelja sa osmehom na licu govorila: “Verujem vam, kažite mi kad najbolje zna, ja ću doći kod vas kući da ga ispitam”. I zamislite, niko je nikad nije pozvao 🙂

    Одговорите на овај коментар
  3. јун 02, 19:56 #3 Snezana

    Veoma lepo receno ! Mislim da je ovo misljenje vecine ucitelja i da se svi susrecemo sa istim problemima,pitanjima i primedbama roditelja.Svaki dalji komentar potvrdice da smo,mi ucitelji,u pravu kada smatramo da je vaspitanje koje deca sticu u porodici pogresno i nedovoljno.Roditelji ocekuju da preuzmemo i njihovu ulogu .

    Одговорите на овај коментар
  4. јун 02, 20:01 #4 Vesna

    Svaka cast koleginice, vrlo lepo i realno receno.

    Одговорите на овај коментар
  5. јун 03, 10:02 #5 Branka

    Paaaa, zavisi sa koje tacke covek posmatra situaciju. 🙂
    Trenutano ima jako mnogo prosvetnih radnika (i ucitejica medju njima) koji su pod velikim spoljnim uticajem i svakako ne ocenjuju pravedno (iz licne koristi- da ostanu na poslu). Imali smo primer iz Zrenjanina, pre neki dan. Tako su neka deca otvoreno povlascena u odnosu na drugu i imaju otvoreno drugaciji tretman nego ostali. Tu padaju u vodu sva pravila ponasanja koja deca navodno nisu naucila kod kuce i sve moralne vrednosti kojima su ih roditelji naucili, a u skoli oducili..
    Sto se tehnicke podrske odlasku deteta u skolu tice, meni nije jasno kako i gde nestaju sve moguce olovke, flomasteri, bojice i ostali pribor koji redovno kupujemo detetu. Da su izgubljeni bili bi na mestu za isgubljene stvari, ali nisu. Da li uciteljice koje “sve vide i znaju bolje od roditelja” znaju i gde nestaju te stvari u tolikoj meri i mogu li to da sprece!?
    I- znaju li uciteljice da planiraju vreme, pa da obaveste unapred, npr mesec dana, da ce biti potrebno kupiti to i to za dati mesec? Jer- roditelji osim sto rade mnogo, i zaista imaju malo vremena da se smucaju po gradu trazeci to nesto sto je iskrslo kao potrebno, jer moraju svakoga dana da prelaze gradivo sa decom, kao da ova nisu ni bila u skoli. Sa druge strane, pored toga sto roditelji rade mnogo, nisu placeni adekvatno, pa se desi i da ponestane novca… Vec rekoh kojim tempom u skoli nestaje deci pribor.

    Одговорите на овај коментар
    • септембар 04, 00:26 Jelena

      Vi ste upravo razlog što je ovaj tekst napisan Vaše dete je vaša odgovornost od A do Š…..I što to pre budete shvatili ,ima šanse za vaše dete. Nadam se da pred detetom ne govorite sve ovo!😠

      Одговорите на овај коментар
      • септембар 04, 23:59 Snezana

        Veoma postujem nasu uciteljicu, jako dobra zena i uvek njene kritike prihvatam i nikad joj nisam nista zamerila. Jedino sto zameram to je sistem kojim se danasnja deca uce, tj. oni ne uce u njih se tovari ali nista od toga oni ne usvoje. Svaki drugi cas rade nesto novo, jedno slovo uce jedan cas. Nisu ni naucili sva slova kako treba traze da pisu sastave,a oni jadni ni diktat ne znaju da urade. Od 15 djaka koliko ih ima u razredu njih 5 je usvojilo gradivo i ni to nije za 5. I onda da li je to uspeh uciteljice? Od nas roditelja se ocekuje da naucimo dete, a sta mi da ocekujemo od uciteljice? Nije to njena krivica nego sto je takav plan rada, a ko ga je izmislio izgleda misli da su nasa sva deca vunderkindi.

        Одговорите на овај коментар
  6. јун 03, 10:14 #6 Branka

    Drugim recima- Vasa struka je izgubila poverenje. Uticite na svoje kolege zbog kojih vasa struka gubi poverenje i dalje… Uticite na sistem, bunite se, ne dozvolite da medju vama vecina bude los predavac, pedagog i slabo motivisan radnik. Odrzite nam svima javni cas iz morala i drustvenog aktivizma. Tako cete povratiti izgubljeno poverenje roditelja, a ne tako sto cete na njih prebaciti lopticu.

    Одговорите на овај коментар
  7. јун 03, 10:17 #7 Danijela

    Пре свега – поштовање према Вашој професији .
    Прочитала сам и чланак и коментаре .
    Нажалост , ја нисам просветар већ само мама .Нажалост јер је то једно од најлепших и најплеменитијих занимања . Мама сам девојчице која управо завршава први разред . Имамо дивну учитељицу којој је ово прва генерација коју води , иначе је радила у боравку до сад .
    Потпуно се слажем са свиме што сте написали . И јежим се кад родитељ каже ” Како није учитељица видела да се дете повредило ? Да се испрљало ? Да није појело сву ужину ? ”
    Учитељица остави своје дете ( питање је код кога и у кавом стању ) и долази насмејана да се бави нашом децом . И увек насмејана , са пуно стрпљенја , љубави .. Више пута сам у шали рекла нешто “против учитељице” – оооо да видите само тај израз лица – наша учитељица је најбоља и најлеша , а већ знате децу не можете да преварите , она осећају душу човека .
    И зато ХВАЛА за сваку похвалу која је уродила још већим трудом да се савлада градиво , за сваки цветић који је сутра био и више него заслужен , за сваку крутуку кад се скаче са високог зида , за сваку купљену кифлу кад се у боравку огладни после ручка , за свако прелажење улице где учитељица стоји на сред улице и чува СВОЈУ ДЕЦУ ..
    Маме , тате , и сви остали – нажалост деца нам више времена проводе у школи него са нама , а срећна су и погледајте колико више знанја у тим малим главицама него у септембру ..
    И зато – верујте својим учитељицама и учитељима .

    Одговорите на овај коментар
  8. јун 03, 17:59 #8 Slavica

    Управо овако:
    “Маме , тате , и сви остали – нажалост деца нам више времена проводе у школи него са нама , а срећна су и погледајте колико више знанја у тим малим главицама него у септембру ..
    И зато – верујте својим учитељицама и учитељима .”

    Одговорите на овај коментар
  9. јун 03, 18:19 #9 marijaantal

    smatram da su danasnja djeca a i ucitelji zakinuti zbog ponasanja roditelja .Roditelji su poceli askoro robovati djeci samo ,glavna su djeca ,ona sve odreduju ,sta se jede ,kud se ide ,sta se kupuje .Djeca su izgubljena .I kad dodju u skolu nastaju problemi .Danas ne bih voljela raditi u skoli ,ne zbog djece ,vec zbog roditelja ,kojima ce se to ponasanje obiti o glavu ,vecini.Naravno ima savjesnih roditelja i savjesnih ucitelja ,ali ima i svega drugog sto nam nije na cast ,a nije ni dobro za buducnost nase djece i nihove djece !!malim prvacima ,medju kojima je i moja unucica ,zelim lijepe skolke dane i dobru uciteljicu ,kao sto je bila i moja Zlata Babic ,prije 50 godina !!

    Одговорите на овај коментар
  10. јун 05, 21:16 #10 Taki

    Sve pohvale,ali u gradu u kome ja zivim uciteljice glededaju cime se roditelji bave i koju funkciju obavljaju.Decu odvajaju i sto to deca mnogo primecuju.Nazalost,moje je dete u takvom odeljenju gde su deca pravnika,profesora,lekara i inženjera.Pokušala sam i ispisati dete iz tog odeljenja ali kad razmislim i u drugom odeljenju je ista situacija.

    Одговорите на овај коментар
  11. јун 10, 15:42 #11 Имењакиња

    Браво! Овога се нисам сетила! 🙂 Хвала на идеји, а спремна сам да заиста одем детету кући и да га испитам. Ишла сам и кад су били болесни више од 2 недеље да би надокнадили пропуштено градиво.
    Поздрав од имењакиње!

    Одговорите на овај коментар
  12. јун 10, 17:49 #12 Teodora

    Učiteljica sam i mnogo volim svoj posao.Radim u sredini gde je većina dece na ivici siromaštva.Svi su mi jedanako važni i dragi. Nikada nisam delila decu po socijalnom statusu roditelja. Žao mi je što se zbog pojedinaca cela profesija trpa u isti koš.U ovom poslu, sigurna sam ,više nego u i jednom drugom, najjači motiv za rad je ljubav prema deci .
    A roditelji? Zbog prezauzetosti i griže savesti ponekad preterano štite svoju decu. Mogu to da razumem jer sam i sama majka dvoje dece. Treba samo ostvariti normalnu komunikaciju bez besa i pretnji. I moja deca su gubila olovke i gumice i nikada mi nije palo na pamet da za to okrivim učiteljice. Uvek sam prvo postavljala detetu pitanje: ” Kako brineš o svojim stvarma?”
    Deca su sklona da sklope priču u kojoj su oni nedužni (ne ovek,ali veoma često). Ako roditelj u svakoj bezazlenoj situaciji uvek prozove prvo nastavnika, dete nikada neće steći osećaj odovornosti.Vreme prolazi, nastavnici se smenjuju i onda jednog dana roditelji shvate da su uvek imali isti problem-NASTAVNICI SU LOŠI, A NJIHOVO DETE JE SAVRŠENO.
    Da li baš?
    Nastavnici i roditelji treba da rade kao tim, a sve probleme da rešavaju hladne glave i smireno.
    I nastavnici i roditelji treba da neguju vrline kod dece.Sve drugo može da se nauči iz knjiga. Lični primer je najvažnije sredstvo vaspitanja.

    Одговорите на овај коментар
  13. септембар 04, 08:38 #13 Marijana

    Divan tekst.Situacija kao preslikana iz svake ucionice.Osvestiti roditelje pod hitno koji njihovi stavovi i postupci vode dete u sunovrat odrastanja.To ni jedna uciteljica ili skola ne moze da ispravi!!!

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.