Вредновање рада ученика и наставника

мај 07 19:45 2017

Пише Ljubinka Boba Nedić

Оцењивање је сувише сложена област да би било тема обичног блог текста. Бројеви од један до пет су, на жалост, све чиме наставници располажу и у тих пет нумеричких оцена треба сместити све нијансе, специфичности ученика, околности и све остало што наставник примети у раду својих ђака. При том је оптерећен Правилником о оцењивању, исходима, циљевима, стандардима, који често нису међусобно усаглашени, па наставник не зна да ли да послуша Министарство када каже да је за двојку на писменом задатку потребно урадити 50% задатака, или када каже да је за двојку довољно препознавање градива.

dnevnik-foto-D-JEVREMOVICH

Праве муке настају тек када се испостави да су родитељи, учитељи и наставници преамбициозни и инсистирају на такмичарском карактеру образовања. Чак се такмичења додатно цене и код вредновања рада наставника и при упису ђака на факултете. Заборављају да је једино здраво такмичити се са самим собом, док је све остало нехумано, и производи више штете него користи по ученике. Опет, и то је сложена тема и са овом се само донекле преклапа.

Још је теже изгледа вредновати рад наставника. Систем је тако накарадно постављен, да радио, не радио свираће ти радио. У свакој се школи с колена на колено преносе утисци ђака, који кроз анегдоте препричавају како је тај и тај четири године мрмљао себи у браду, а онај четири године диктирао, трећи никад ништа није умео да објасни, четврти никада није дао већу оцену од тројке, пети рачунар искључује из зида, и тако редом. Када то траје годинама, па и деценијама, склона сам да поверујем процени ђака.

Систем не препознаје аномалије у раду наставника који имају дивну педагошку документацију и ништа више. То је и иначе оно што се проверава и вреднује. Да ли треба уопште напоменути да папир трпи све, па и преписивање и остала довијања? Постоји и идеја да се наставник вреднује кроз стручно усавршавање. Какви су нам семинари, пре бих оценила највишом оценом оне који не пристају да губе време на таквим “скуповима”. Држање угледних и огледних часова бих већ озбиљније разматрала, али под условом да се не држе једном годишње, већ једном месечно.

И онда је кренула прича о стандардизованим националним тестовима. Признајем да сам и сама једно време мислила да би то био одличан показатељ рада наставника. Више не мислим тако.

Кратко појашњење за читаоце који нису из струке: тестирање стандардизованим националним тестовима би значило да се у једном тренутку идентични тестови из неког предмета поделе свим ученицима истог разреда и истог типа школе, у читавој земљи. Тестови би се ослањали на прописане наставне садржаје и циљеве, односно исходе образовања. Из њих би се видело да је просечна оцена мојих ученика другог разреда 3,29, на пример, а колегинице која предаје истом таквом одељењу у Београду, на пример 4,18. Закључак је јасан: она ради боље од мене, односно бољи је наставник.

Да ли је баш тако?

Шта ћемо с тим што је њена школа опремљена тако да бар једном недељно користи мултимедијалне садржаје у настави, док ја немам ни ЦД плејер (рецимо)? Шта ако су њени ђаци мотивисанији од мојих јер живе у граду са више шанси за налажење посла, или са факултетом испред носа, па им је студирање извесно ако су добри ђаци, и не зависи од финансијских могућности родитеља? И на крају, шта ћемо с тим што је минимум бодова на упису у њеној школи био 79, а у мојој 61, на пример?

Док постоје такве неуједначености и неједнаке стартне позиције, мислим да се успех ђака на стадардизованим тестовима не може узети као критеријум при вредновању рада наставника.

Заиста, испада да ниједан механизам није довољно добар, или да тражи потпуну промену околности да би био добар. Испоставља се да је велико питање и да ли ученике добро оцењујемо, када све што раде и што јесу треба сместити у пет оцена, које треба доделити након процене степена савладаности градива, самосталности у раду, способности повезивања и тако даље. Познати су и случајеви да наставник каже да би петица из овог одељења једва била четворка у оном другом, што значи да ученике оцењују и у односу на колектив. О појави да у истој школи наставници истог предмета оцењују потпуно различито би напокон могли и директори и стручне службе мало да размисле.

Шта би, на крају, било исправно оцењивати, ако оцене већ морају да постоје? Кажем “ако морају” јер заиста ничему не служе у држави која не запошљава прво оне са најбољим успехом, или у држави у којој се купују и дипломе и разна академска звања.

Моје је мишљење да је при оцењивању ученика најважније оцењивати његов напредак у односу на његову стартну позицију. Такмичење са самим собом, а не са градивом или другим ученицима.

Ако се оцењује само степен усвојености градива, оцењујемо му, ни кривом ни дужном, и оно што је рођењем добио. Садашње оцењивање не узима у обзир то да нису сви рођени са подједнаким потенцијалом и когнитивним капацитетом. Не узима у обзир ни финансијске могућности родитеља, где је један ученик био у прилици да учи приватно језике, на пример, од треће године живота, а овај други тек са поласком у школу. Оваквим оцењивањем их у старту кажњавамо или награђујемо због околности, а не залагања.

Најкоректније би према детету било утврдити иницијалним тестовима његову почетну позицију, а онда мерити напредак у односу на почетак. Небројено пута сам дала петицу ученику који је захваљујући поменутим околностима знао све, а да смо и он и ја били свесни тога да једва да је “пипнуо књигу”. С друге стране, дала сам тројку некоме ко је уложио огроман труд да до ње дође, самог себе превазишао, стигао до свог максимума. У правичној школи, онај први би добио тројку, а овај други петицу. Али ми не можемо тако, јер је наше деловање ограничено прописима, стандардима, уједначеним критеријумима. Ми морамо да рангирамо употребљивост тог детета или младе особе на сутрашњем радном месту. Мислим да је то срамотна тековина цивилизације.

О правичном вредновању рада наставника, наравно по мом мишљењу које није меродавно, већ крајње лично, писаћу неком другом приликом.

Сада ћу само да напоменем да је наш посао невиђено лак, без икаквих дилема, промишљања, размишљања, преиспитивања и учења.
Ми беше само узмемо дневник и идемо на час?
Ништа лакше!

П.С. Наука о оцењивању зове се докимологија. Колико наставника зна за докимологију?

Пише Ljubinka Boba Nedić

Teкст објављен 17.08.2015. на ljubinkabobanedic.blogspot.rs

  Categories:
напишите коментар

2 коментара

  1. мај 08, 00:07 #1 Ljiljana

    Ja polagala,dokimologiju!

    Одговорите на овај коментар
  2. мај 09, 21:21 #2 Вредност-шта је то?

    Леп позив.Највећа тешкоћа је баш ова тема о којој пишете-оцењивање-.Али ,ко би се и тим проблемом,суштином,још замајавао?У доминацији површности,брзих решења,брзог живота .модерног и свемоћи новца,одговоран рад ,залазак у суштину испаде губљење времена.А време-време је новац,Због те трке сви губе,али битан је тренутни ефекат.Ко да размишња на дуже?Зато су оцене постале извор моћи и ту моћ многи бездушно користе.Учини све што те доспи?

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.