Вртић није школа! (и не треба да буде)

Нова истраживања показују да све интензивније подучавање све млађе и млађе деце, може имати лоше последице, сматра Алисон Гопник, америчка развојна психолошкиња.

Foto: Canva

Живимо у доба педагогије. Забринути родитељи све више и више подучавају своју децу, у све млађем и млађем узрасту, док не стигну до читања бебама у стомаку. Захтевају од васпитачица да јаслице и вртићи више личе на школе. И закон то тражи од њих – кампања „Ниједно дете не сме бити изостављено“ из 2001. године тражила је да у америчким државним вртићима буде више правог подучавања.

Наравно, има и оних сумњичавих, и међу родитељима и међу васпитачима, чак и међу креаторима образовне политике. Зар малој деци не би требало допустити да истражују, да се играју и да откривају? Можда подучавањем могу стећи нека одређена знања и вештине, али шта је с радозналошћу и стваралачким поривима – способностима које су дугорочно важније за учење?

Две нове студије које ће бити објављене у часопису „Cognition“, указују на то да су сумњичавци имали право. Мада учење кроз наставу помаже деци да одређена знања усвајају брже, оно их истовремено одвраћа од трагања за новим информацијама о проблему и налажења неочекиваних решења.

Шта смо знали до сада о томе како настава утиче на учење? На жалост, не довољно, будући да је то тешко проучавати. Можете упоредити различите врсте школа, али школе које раде по истој методи не морају у истој мери подстицати истраживање, а ентузијазам наставника учиниће да се свака метода у почетку покаже као добра. Тешко је упоређивати, а још теже мерити учење. Директна настава по правилу даје најбоље резултате на стандардизованим тестовима, а њима се службено мери успех школа. Радозналост и креативност теже је измерити.

Директно подучавање може ограничити учење

У обе студије, како би утврдили на који начин мала деца уче, научници су малој деци показивали играчке које имају више скривених својстава или начина употребе (свира када се притисне или повуче итд…).

Једној групи деце би васпитач показао неке од особина, док би их друга група сама откривала кроз игру. Затим су деца из обе групе остављена да се сама играју с играчком. Деца којој ништа није показано, играла су се дуже и открила су више особина играчке него она из прве групе. Деца којој је васпитач показао како се играчка употребљава, углавном би се ограничила на опонашање тих поступака, уместо да истражују даље сама.

Две споменуте студије које су спровеле две научне лабораторија, користећи различите методе, довеле су до скоро истих резултата – директно подучавање заиста може ограничити учење код мале деце. Подучавање је врло делотворно када дете треба научити нечему конкретном – рецимо да једна играчка свира када се притисне или повуче. Али оно такође смањује изгледе да деца сама откривају и доносе неочекиване закључке. Одрасли претпостављају да је учење резултат подуке и да је спонтано учење кроз процес истраживања неуобичајено. Међутим, оно је важније. Оно заправо деци омогућује да уче од васпитача. Учење од васпитача претходно тражи од вас да научите о васпитачима.
Пример:
Kада слушате васпитача, очекујете да ће вам пружити потребне информације. Ако васпитач не укаже на посебна (скривена) својства играчке, дете несвесно мисли: „Она је васпитачица – да ту унутра постоји нешто занимљиво, већ би ми показала.“ Због таквог става деца не показују занимање за оно што је изван фокуса васпитача, већ само за оно што он предаје. Kада нема васпитача, деца обраћају пажњу на много више информација и опција.

Kад знате шта можете очекивати од васпитача, то је наравно добро – брже ћете добити праве одговоре. Истраживања спроведена међу четворогодишњацима показују да они разумеју како подучавање функционише и у стању су да уче од васпитача. Али губи се на другој страни – угрожено је оно много обухватније учење које је природније за малу децу. Због тога је важно да се деци омогући да уче слободно и спонтано, у разноврсном, сигурном и стабилном окружењу, под охрабрујућим окриљем одраслих, с много прилике за игру и истраживање. Бебама не треба школа, сматра Алисон Гопник, америчка развојна психологкиња.

Извор: www.slate.com