Заговорници и противници домаћих задатака

новембар 30 21:34 2014

Ево нечег што вероватно нисте знали о Француској: француски председник има овлашћења да укине домаће задатке. У недавно одржаном говору на Сорбони, Франсоа Оланд најавио је како намерава да управо то уради за све ученике основних школа. Он жели да реформише француско школство на још пар начина: скраћивањем радног времена школе и преусмеравањем средстава у школе у сиромашнијим областима. Француска се на новој ранг листи образовних система организације  Economist Intelligence Unit(у оквиру компаније која издаје Economist  нашла на двадесет петом месту. Да бисте схватили колико је то лоше, САД, чији су грађани навикли да им се говори колико су необразовани, заузимају седамнаесто место.

1012283_646278805419052_3211535_n
Можда ће председникова аболиција од домаћег развеселити не само лес енфантс де ла патрие, него и многе противнике домаћих задатака у нашој земљи – родитеље и прогресивне просветне раднике који годинама тврде (из различитих разлога) да је приморавање деце да после школе цртају паралелограме, мењају неправилне глаголе и тумаче поглавља из уџбеника – безумно, неповезано са школским успехом, негативно повезано са школским успехом и да представља крупан фактор у изазивању великог зла нашег доба – стреса. Оланд, међутим, није прогресивни просветни радник. Он је социјалиста. Разлог зашто се ангажује у овој области јесте неједнакост. Он сматра да домаћи пружа деци којој родитељи помажу у писању рада – највероватније у образованијим и добростојећим породицама – предност над децом која такве родитеље немају. Председник хоће да свима пружи једнаку шансу.
Домаћи задатак је институција коју мрзе сви који у њој суделују. Деца га мрзе из здравих и очигледних разлога; родитељи га мрзе јер им унесрећује децу, али не дао бог да због њега добију минус или мању од највише оцене; а наставници га мрзе јер морају да га оцењују. Оцењивање домаћих задатака је за наставнике константни домаћи. У поређењу са тим, Сизиф је имао среће.

 
Да ли то значи да је боље да га се отарасимо? Два аргумента на које се стално позивају противници домаћег не држе воду. Први гласи да је домаћи залудан посао, који нема никаквог ефекта на академски успех. Према водећем стручњаку у том пољу, Харису Куперу са Универзитета Дјук, домаћи рад је у позитивној корелацији – иако ефекат није значајан – са успехом у школи. Професор Купер каже да то више важи за старије разреде основне школе и средњу школу, него за ниже разреде основне, будући да млађа деца теже задржавају концентрацију. Он сматра и да постоји преоптерећење домаћим – а препоручује највише десет минута дневно за сваки предмет. Али његов закључак да је рад код куће важан темељи се на четрдесетогодишњем истраживању.
Друга неутемељена тврдња о домаћим задацима јесте да се они повећавају. Брајан Гил (тада у RAND Corporation)  ) и Стивен Шлосман (Carnegie Mellon) показали су 2003. године да се време које амерички ђаци издвајају за домаћи – осим у једном периоду почетком шездесетих (после Спутника) и још једном случају који је обухватио најмлађу децу средином осамдесетих, након што је министарство просвете објавило извештај „Нација у опасности“ – није мењало од 1940-их. А то време није велико. Већина ђака, укључујући и ученике виших разреда средње школе, проводи мање од једног сата дневно током пет радних дана радећи домаћи. Нови подаци потврђују да је ово и даље тако. Кад нису у школи, ђаци углавном не проводе све време пишући домаћи.

 
Попут многих расправа о школству, смисао „битке око домаћег“, како је Купер назива, није у томе да се школа поправи, него у томе шта људи желе од школе. Према истраживању Ецономиста, држава са најуспешнијим образовним системом је Финска. Тамо се ђацима практично уопште не задаје домаћи, они не полазе у школу пре седме године и школски дан је кратак. Процењује се да италијанска деца проведу три године више од финске деце у школи (а Италија је на 24. месту).
С друге стране, друго место на листи заузима Јужна Кореја, чије су школе озлоглашене по војничкој дисциплини. Деведесет пет одсто ђака основних школа у Јужној Кореји узима приватне часове после школе, а јужнокорејски тинејџери су према неким истраживањима најнесрећнији у развијеном свету. Конкуренција је толико оштра да је држава морала да уведе неке рестрикције за такозване „бубалачке“ школе, забранивши им да раде после десет увече (иако неке од њих покушавају да заобиђу ову уредбу проглашавајући се за библиотеке).

81984082
Међутим, оба система су успешна, а разлог је то што школе у Финској раде оно што Финци од њих траже, а то је да сваког доведу на исти ниво и усаде му осећање једнакости, док јужнокорејске школе раде оно што од њих траже Јужнокорејци, то јест омогућавају марљивима да напредују. Када председник Оланд обећава да ће укинути домаћи, скратити радно време школа и преусмерити више наставника у сиромашније области, он поручује да Француска жели да више личи а Финску. Његове реформе ће успети само уколико Французи то заиста желе.

 
Шта желе Американци? Можемо слободно рећи да они не желе да буду као Финци. Американци имају егалитарни приступ неједнакости: они желе да свако добије једнаку прилику да се издигне изнад осталих. За највећи број људи, школа је механизам који ово омогућава. Међутим, Оланд је у праву. Прљава мала тајна реформе школства јесте да је један од најбољих индикатора академског успеха приход домаћинства. Чак су и пријемни испити на факултетима у суштини огледало социјалног статуса: ученици из добростојећих породица остварују боље резултате. Образовни систем би требало да буде мотор за лично остварење и друштвену покретљивост, али он на неки начин функционише као настављач садашњег стања ствари.

 
Да ли су домаћи задаци проблем? Промотери домаћег кажу да је то начин да родитељи суделују у образовању своје деце, јер се школа сели у кућу, а то мора да је добро. Али такође је сасвим вероватно (супротно Оландовој претпоставци) да се због домаћег највише буне добростојећи родитељи, који желе да њихова деца после школе могу да узимају часове виолине и иду на теквондо – што су много рафинираније и (често) много забавније активности од мењања неправилних глагола. Сиромашнији родитељи би вероватно волели да домаћег буде више, да им деца не буду на улици. Кад бисмо сиромашној деци омогућили часове музике, посете музејима и забавне спортове после школе, истог тренутка бисмо могли да укинемо домаћи. Никоме не би недостајао.

 

Извор: ivotorbica.blogspot.com

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.