Зовем се мама. Некад ће ме звати мајком. Некада кевом. Некада по имену. Некада ме неће уопште звати, него ће ме терати од себе.
Понекад ће и плач бити довољан знак да сам потребна. Да будем ту. Бићу будна 24 часа дневно. Чак и када спавам. Увек на опрезу. Једно око отворено Једно ухо наоштрено.Чекаћу први окрет. Чекати да почне да седи, па да пузи. Да прохода.
Пружаће ми ручице и трчати дебелим ножицама, уз осмех андјела, а ја ћу бити срећна због те слике, али и забринута, да моја беба не падне случајно, и не повреди се. Мазићу је, љубицу је, грлити. Када то дозволи.
Викаћу, беснети, и желети да ме нема у часовима лудила, умора и стреса. Али, трудићу се да то не радим пред бебом.
Хранићу је, мењати пелене, љубити мала стопала и гузу. Учићу је свему и причати јој стално. Показаћу јој дрво. И додирнућемо дрво. И глумићемо дрво. Показаћу јој куцу. И додирнућемо куцу. И лајаћемо као куца. Причаћу јој бајке. И учити да живот није увек бајка. Да постоје и Пепељуге, и Снежане, и патуљци, и зле вестице, зле маћехе, да постоји Петар Пан који тражи своју сенку, да негде сигурно постоје и Ивице и Марице, и три прасета, и вук и седам јарића.
Плесаћемо док певамо, и певаћемо док плешемо.
Освајаћемо степеник по степеник, као да се пењемо на највиши врх неке планине. А када беба порасте, можемо и планине да освајамо. Мада ја више волим море. Бићу болесна када и беба буде. Да ли стварно или од нервирања и стреса, не знам. Али, и болесна бићу ту за своје злато. Јер важан је он. Њему је теже него мени.
Куповаћу му најлепша оделца. И ципелице. И патикице. Можда не увек оне најскупље, али увек оне удобне. И најлепше.
И гледаћу како расте. Како му мајчице постају мале. Па ћу те ствари чувати. Надам се заувек. Куповаћу му играчке. Дрвене, едукативне, гумене, пластичне. Које год пронадјем. Које год ми се свиде. И које год се беби свиде.
Али, пре свега, куповаћу му књиге. И док га држим у крилу, учићу га која је која животиња, како каже слон, и прасе, и кока. Које је боје аутобус, а како изгледају кола. Топћу се од милине увек када каже мама. И бићу поносна када буде говорио друге речи. Па чак иако проговори тек са три године. Водићу га и чекати из вртића. Ослушкивати иза врата вртића да ли баш он плаче. Или је добар и игра се. Водићу га у шетње. Дуге. Кратке.
Откриваћемо заједно нове улице и нове пределе. Шетаће тик уз мене. Или ћу га носити. Понекад возити колицима. Понекад му дати да вози аутић. Када падне и удари се, нећу се плашити, него ћу глумити да ударам под, играчку или то нешто о шта се саплео. Јурићу га по кући и крити се од њега када знам да ће ме тражити и да ће се томе смејати. Учити га да не дира шпорет, машину, утичнице, ма гомилу тих опасних ствари. Учити га и надати се да сам у томе успела. Делићу са њим храну. Давати му да једе, и давати му самом да једе. Пустити га да ме храни. Иако то подразумева тоне просуте хране и проливених кашица и сокића. Онда, док беба буде спавала,чцистићу сав тај хаос. И понекад псовати, у себи. Кувћцу му ручак. Правићу вечеру и доручак. Ужине. Док то будем радила, стављаћу га на пулт, да ми буде ближе, и да ми помаже.
Мрштичемо се на лимун. Смешкати се на чоколаду. Пробати свако јело, и јести ста будемо хтели. Гледаћемо звезде ноћу. И Месец. Небо. Облаке. Гледаћемо Сунце преко дана. Док жмиркамо, јер нас исто заслепљује. Шетаћемо по киши. По снегу. Правицемо андјелчиће и Снешка Белића. Газићемо по барицама. Браћемо цвеће. И играти фудбал. Баскет. Одбојку и тенис. Возићемо се аутобусом. Возом. Колима. Летећемо авионом. И летећемо на крилима маште.
Учићемо једно од другог. О животу. О љубави. О срећи. И што је најважије од свега, сваки наведени тренутак делићемо са татом. Нашим најмилијим. Јер када смо нас троје заједно све је лепше. И лакше, наравно.
Пише: Јелена Вучетић
Извор; : Being Mom