Закључивање оцена – шта је субјективно, а шта објективно?

јун 11 22:42 2017

Читајући разна размишљања на тему формирања оцене као вредносног исхода, труда и рада ученика али и самог наставника, реших да једно своје искуство из сопствене тридесетогодишње наставничке праксе, ето овако, ставим пред све своје колеге а у жељи да чујем коментар о исправности мог поступања.

Као наставник физичког васпитања увек сам покушавао да свој однос према ученицима градим на међусобном поверењу и уважавању могућности и потреба ученика. Зашто ми је то толико значајно? Кроз план и програм рада у крајњем исходу долазимо и до посебно тешких елемената и вежби. Када ученици не би били спремни да мени као наставнику и асистенту укажу потпуно поверење, били би неуспешни и чак би себе довели у опасност од повређивања. Такав однос се не може изградити само за један час и да одговара потребама само једног захтева. То је узајамно поверење које мора бити искрено и као такво често остаје и по окончању ђачких дана. Какве везе ово има са оцењивањем?

У једном одељењу коме сам предавао имао сам ученика који је имао хендикеп и који би требало да буде ослобођен наставе физичког васпитања. Имао је делимичну парализу целе леве стране тела и уграђену некакву пумпицу у мозгу. О свему сам био уредно обавештен од родитеља и лекара којима сам тражио мишљење. Мишљење ми је било потребно јер је ученик ипак инсистирао да у складу са својим могућностима буде активан на часовима.

Морам да признам да сам га увек имао у видокругу. Он је радио, како сам каже, због себе и био веома дисциплинован. Ако бих ја сугерисао да неку вежбу прескочи јер би за њега била ризична, увек би послушао. Мени је стално био пред очима али сам примећивао и погледе, па и понеки коментар осталих ученика. Настава је одмицала, ученици су добијали оцене, па и он. Када се примакао крај школске године дошли смо до формирања коначне оцене. Мој начин оцењивања никад се није сводио на пуко одређивање аритметичке средине приликом закључивања. Волео сам да чујем и саме ученике и то како би себе оценили. Некад нисмо ни свесни колико могу бити добри проценитељи себе самих.

Дакле, они су поседали испред мене и када сам заустио да почнем оцењивање, јавио се за реч председник одељења, подржан од свих ученика једногласно.

„Наставниче”, отпоче он „желимо да вас замолимо да Александру закључите петицу, макар је никоме од нас не дали. Он нас никако није могао достићи али је био вреднији и упорнији од свих нас.”

За мене као њиховог наставника такав њихов став је био највећа награда мог рада са њима. Сада је на мене био ред да и ја њима одговорим. Рекао сам им да сам због таквог њиховог става поносан на њих и да ће сви имати петице, јер није циљ само нечим владати и знати него и бити свестан да је пре свега важно бити човек.

Тада сам од њих добио аплауз и то ми је била најдража награда. Они су завршили школу и отишли на даља школовања. Ја, иако наставник у годинама, понекад волим да рекреативно истрчим на градској атлетској стази, а тамо се на стази почесто сретнем и са својим бившим ђацима који се, ето, рекреативно баве трчањем, себе ради.

Шта је ту сада објективно, а шта субјективно оцењивање? Да ли сам погрешно поступио. Ја сам и сада поносан на моје ђаке и то искуство са њима покушавам да применим у раду и са новим генерацијама.

Славољуб Јовановић

напишите коментар

7 коментара

  1. јун 12, 02:34 #1 Vladimir

    Nažalost, mislim da je potpuno pogrešna odluka. Šta znači ta petica. Ocene su merna jedinica znanja/sposobnosti. Trud i zalaganje bi trebali da postoje kao opisni aspekt na kraju godine.

    Одговорите на овај коментар
    • јун 12, 10:09 Objektivnst

      Ne slazem se iz prostog razloga jer postoje predmeti gde vam je potreban talenat ( muzicko, likovno). Fizicko vasitanje ili ti kultura je zamisljena da se deca opuste i nauce zdravom nacinu zivota, a ko zeli da kasnije zavrsava specijalizovanu skolu iz tih predmeta treba ih realno ocenjivati.

      Одговорите на овај коментар
  2. јун 12, 06:46 #2 Milica

    Odlicno ste postupili!

    Одговорите на овај коментар
  3. јун 12, 11:25 #4 Arijel

    Odlično ste postupili! Ja sam bila dete koje je iz svih predmeta bilo odlično, samo je to fizičko bilo večiti problem. Rođena sa slabije razvijenom motoričkim,, nedovoljno loše da i bi se registrovalo kao hendikep o oslobodilo me nastave, a nedovoljno dobro da bih radila kao svi ostali. Ubijala sam se od truda da postignem normu, uvek oprema, uvek sve radila, kad su se brojčano ocenjivali norme (trčanje, skok udalj i slično) dam maksimum i nikad više od trojke. Svi ostali predmeti mi išlo lako i bez mnogo muke, ne samo u školi, nego i na takmičenjima. Samo to fizičko pamtim kao večitu frustraciju, strah, borbe, čekanje veća hoće li ta teško zaražena četvorka postati petica. Fizičko je takođe sposobnost, ne možemo svi isto. Do dana današnjeg sport doživljavam kao mučenje, baš zbog toga što nisam imala takve nastavnike.

    Одговорите на овај коментар
  4. јун 12, 22:37 #5 gogo

    Svaka Vam cast. Kao ucitelj, isto bih postupio da sam u slicnoj situaciji. Da, izgubilo se ono jedino vrijedno – uciti djecu da budu ljudi prije svega.

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.