Закони све либералнији према ученицима, а све ригиднији према наставницима

март 21 23:42 2015

„Оно што се догодило у претходној деценији у српском образовању није се догодило нигде и никад. За само осам година донета су три потпуно нова и потпуно различита закона о образовању. Такав преседан није забележен у историји законодавства. Карактеристика свих њих је да је сваки наредни био све либералнији према ученицима и њиховим обавезама, а све строжи, ригиднији према наставницима. Тако се напокон дошло до законских одредби по којима непослушне и недисциплиноване ученике ниси могао никако укорити; да су са наставе могли одсуствовати колико су хтели, а да за то не сносе никакве последице; да је владање ученика избрисано као оцена, а да за то што не уче и не знају, одговорност сносе наставници. (…)

za_roditelje_13.10.2014

На другој страни, и најмање одсуство наставника са посла драконски је кажњавано отказом, директорима школа дата су неограничена овлашћења у пријему и отпуштању радника, и што је најдрастичније, уведено је чак једанаест институција које контролишу рад наставника: школски одбори, савет родитеља, ђачки парламент, ученици, школске инспекције, школски надзорници, родитељи и друге разноразне комисије и инспекције. Као да нисмо наставници – васпитачи, већ припадници радикалних навијачких група. Врхунац лицемерја и одијума законописаца према просветним радницима је законска одредба да ће, уколико родитељ или старатељ пребију наставника, бити прекршајно кажњени са 30 хиљада динара. Подсетићу вас да у Закону о заштити животиња стоји да ће вас за малтретирање пса казнити са 300 хиљада динара. Било је то као позив на сезонско снижење!“

Закони који су све ригиднији према наставницима. Да, као мана закона.

Закони који су све либералнији према ученицима. Испада по аутору да је и то мана закона.

„Врхунац лицемерја и одијума законописаца према просветним радницима…“ – добре констатације у делу до краја цитата.

Међутим…!

СВЕ ОВЕ, ОВАКВЕ КОНСТАТАЦИЈЕ РЕФЛЕКС СУ ПАРЦИЈАЛНЕ ПЕРЦПЕЦИЈЕ ПРОБЛЕМА, РЕФЛЕКС ПАРЦИЈАЛНОГ САГЛЕДАВАЊА ПРОБЛЕМА!

Јадни ми, просветни радници, ево шта нам урадише, законодавци, тј. као што бих ја рекао – шта нам уради Систем.

То је као када имамо проблем, који се као проблем, нормално, може и мора ЦЕЛОВИТО решавати, а ми се усредсредимо на део проблема који нама смета, који нам нашу позицију чини тешком. А део проблема који се односи на онога са ким смо у истом кошу, у интеракцији, дакле, део проблема који се односи на ученике – не желимо да видимо. Или зато што нам поглед не допире до те дубине сагледавања, или зато што бринемо само о свом делу проблема или о својој позицији (на онима је који овако резонују да одреде о којем дубљем мотиву се ради).

ДАКЛЕ, У ОВАКВОЈ ПАРЦИЈАЛНОСТИ СЕ НЕ ВИДИ, НЕ ЖЕЛИ ДА СЕ ВИДИ ДА СУ И УЧЕНИЦИ – СИСТЕМСКИ МАЛТРЕТИРАНИ (наравно, не буквално)! ТЕ ДА СМО СВИ МИ У УЛОЗИ ОНИХ КОЈИ ИХ МАЛТРЕТИРАЈУ! НЕ ЗАТО ШТО ТО ЖЕЛИМО, ВЕЋ ШТО СУ НАМ СВИМА ТАКВЕ СИСТЕМСКЕ УЛОГЕ, ЈЕР СМО ШРАФЧИЋИ У МЕХАНИЗМУ-СИСТЕМУ КОЈИ НАМ ЈЕ ТАКВЕ УЛОГЕ ПОСТАВИО.

Ми смо као чувари у Затвору, који пазе да ученици редовно долазе у Затвор, да свако буде у својој ћелији у прописаном времену, да свако ради оно што му се зада… Затвор значи – неслободу. Нико те тамо не пита да ли ти се нешто ради или не ради, да ли ти је мука и мучнина од онога што мораш да радиш – једноставно, мораш, а ми, као чувари, ту смо да на све то пазимо, да све то контролишемо.

Ако они који имају описану парцијалну перцепцију проблема, дакле, који не виде истоветну лошој нашој – лошу позицију ученика, под капом истог трулог Система: нису способни сами да увиде ову ЈЕЗИВУ ПЕДАГОШКО-ПСИХОЛОШКУ ПОЗИЦИЈУ УЧЕНИКА, нека се мало потруде и потраже педагошка истраживања о томе (знам да сам на њих наилазио, док сам интензивније контактирао са педагошком литературом, зарад овог текста не бих се замарао да претражујем и доказујем нешто онима који очигледно не би били пријемчиви за ову врсту доказа).

Закони који иду ка томе да створе либералнију позицију ученика? Можда су донети по неким диктатима „из Европе“, од оних страна на којима се мало боље схвата позиција ученика, али – чиста је глупост да се набројани законски потези схватају као пут стварања либералније позиције ученика. ПРАВИ НАЧИН ЈЕ СТВАРАЊЕ ДРУГАЧИЈЕ ПОЗИЦИЈЕ УЧЕНИКА У СИСТЕМУ НАСТАВЕ, НАРАВНО, ИНТЕРАКТИВНО, И НАШЕ, И ПОЗИЦИЈЕ УЧЕНИКА. Једно од решења је дато у претходном тексту (о наставничккој радној позицији и интелектуалној стагнацији), који је прошао… онако… како се увек деси са неким мојим текстом којим се не иде „уз длаку“ наставничкој сујети. Те – такав један предлог нећу понављати.

Али, како смо, заједно са ученицима, унутар истог трулог Система, тарапана је комплетирана тиме што ученици у данашење време пружају све отворенији отпор системским гушењима, пасивни, активни отпор… Па нам се изнуђена позиција оних који суптилно малтретирају друге – враћа тако што и они нас суптилно малтретирају. Директно или индиректно. У првим разредима основне школе тога нема, али, како идемо за завршним разредима средње школе, зависно од врсте школе и средине – то постаје све приметније, као проблем; довољно је да имате два-три агресивнија ученика у одељењу, они лако покрену ефекат масе, итд. Питајте многе колеге у многим средњим школама како изгледају часови у многим одељењима. Као што каже један колега: „Сад, кад сам одржао час у… том и том одељењу – почиње ми лепши део дана!“.

roditelj

У тексту из којег су пренети горњи цитати преносе се закључци са неког научног скупа: у којима се узроци образовних проблема виде у логици „неолибералног света“, којом се човек дехуманизује, па се у целом том склопу виде и законодавне промене, које се подвргавају тој логици. Није то сасвим нетачно, али – у контекту размишљања о исходиштима проблема једног трулог образовног система, какав ми имамо, такво сагледавање ипак дође као небулозно. Нити смо ми имали некакав праби неолиберализам, нити је он индуковао дубинске проблеме у нашем образовању, нити су решења која произилазе из такве дијагнозе – решења која погађају суштину проблема. Но, то је шире, посебно питање.

„Традиционална школа, која је код ученика развијала самосталност, критичко мишљење и независност, директно је супротстављена захтевима савремене организације друштва. Та школа се, по владајућим економским критеријумима, сматра неефикасном, јер развија способности које данашња друштвена елита не само да не цени већ их сматра штетним. Освестити појединца супротно је интересу функционисања система. Носилац те освешћујуће улоге традиционалне школе је традиционални наставник кога треба, у интересу савремене организације друштва, де(кон)струисати и од васпитача направити васпитаника, од ауторитета и узора покорног државног чиновника. На томе треба озбиљно порадити.“

Ову концептуалну конфузију видим као последицу упињања да се нађе оправдање, алиби за НАСТАВНИЧКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ! Традиционална школа да развија „самосталност, критичко мишљење и независност“…?! Смешно! ТРАДИЦИОНАЛНА ШКОЛА ЈЕ БАШ СИНОНИМ ЗА СВЕ СУПРОТНО! Синоним за неселективно меморисање велике количине информације, за спутавање мишљења уопште, а критичког поготову, итд. Када сам, као што споменух, мало више контактирао са (добром) педагошком литературом, добро сам запамтио да су били ретки радови у којима се аутори баве неким озбиљнијим проблемом савремене школе, а да у њима нису, у позитивном смислу папагајски, понављани недостаци традиционалне наставе (које сам горе тек почео да набрајам).

Извор: nekinovinastavnici.wordpress.com

  Article "tagged" as:
  Categories:
  1. октобар 17, 23:55 #1 Gricko

    Odličan tekst. Zakoni su “prevaspitali” decu a deca pametna i znaju fore. I eto, to je problem. A mi – koljimo se ko je kriv. roditelji ili škola..

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.