“Зар не видиш да сам забрљао? Ја сам лоше дете. Не заслужујем љубав.“

мај 20 20:39 2017

Пажљиво направљена фигура од Лего коцкица се разбија о зид и расипа се у стотине комада.

„Доста је било!“ Вичете, надајући се да ћете тако преузети ситуацију у своје руке.

Дете Вам узвраћа вриштањем, узимајући још једну шаку Лего коцкица.

„Шта те је спопало? Не бацамо играчке у овој кући!“

Ваш одговор као да додатно потпаљује ватру.

Покушавате другом тактиком, разумевањем: „Изгледа да си љут.“

„Нисам љут!“, одвраћа вичући.

Молим?!

Ако није љут, која би то друга емоција могла да опише његово тренутно стање.

Већ сте уморни од оваквог понашања. У протеклих неколико месеци, овакви напади беса су све чешћи. Никакве казне, последице не доносе побољшање.

Можда је време за радикално другачији приступ.

Зачарани круг „лошег детета“

Ако сте спремни да гледате на овакво понашање из сасвим нове перспективе, мораћете да гледате много даље и дубље од летећих Лего коцкица.

Замислимо, само на тренутак, да Ваше дете жели да уради све добро. Оно жели да направи добре изборе. Оно жели да се повеже са Вама.

Али, понекад, оно уђе у тај круг „лошег детета“.

Ево како то функционише:

Ваше дете осећа јаке емоције – можда љутњу, бес, нервозу или разочарање.

Оно не зна да се избори са тако јаким осећањима и просто само реагује – баца ствари, лупа вратима, удара брата/сестру.

Истог момента када препозна ова осећања и сагледа своје понашање, дете се осећа ужасно. Страшно. Можда чак и шокирано. Прва мисао која му тада прође кроз главу је „Ја сам лоше дете.“

С обзиром да сте Ви ти који сте у том тренутку поред детета, Ви и реагујете на његово понашање: вичете, предочавате последице, понављате кућна правила понашања.

Таквим Вашим одговором само потврђујете оно што дете мисли: „Видиш, и мама мисли да сам лоше дете.“

Што више дете себи понавља ову мисао, све више у њу верује. А што више верује, то је више и испољава кроз понашање.

Понашање подстакнуто осећајем срамоте

Стид је невероватно јака сила која покреће овај круг.

Иза те помисли „Ја сам лоше дете“ стид тихо шапуће „Ниси вредан љубави.“

Одједном, дете почиње да се брани. Покушава да игнорише та ужасна осећања и да порекне нешто што је, очигледно, урадио. На пример: „Нисам ударио сестру“ или „Нисам љут.“

Нека деца гурају своје родитеље од себе, било вербално било физички, „Одлази од мене! Зар не видиш да сам забрљао? Ја сам лоше дете. Не заслужујем љубав.“

Деца се просто заглаве у проблему. И потребна им је помоћ.

Прекинути круг

Већину времена родитељи немају представу о томе колику количину стида њихово дете осећа.

Понашање Вашег детета изгледа као лични напад на Вас. Изгледа као да Ваше дете намерно тако реагује да би било по њиховом или као да знају боље да се носе са насталом ситуацијом, али ипак бирају да не ураде тако.

И некад сте, можда, у праву.

Али, код већине деце њихово понашање је знак да су упали у тај круг „Ја сам лоше дете.“

Шта ако, уместо што покушавате да пронађете праве последице дететовог понашања, покушате да му помогнете да искочи из овог круга? Шта би било ако бисте му понудили начин да се избави?

5 начина да прекинете круг „Ја сам лоше дете“
  • Радите на себи: Тешко је помоћи детету ако сте и сами заглављени у неком свом кругу стида и срамоте. Посветите се проналажењу главних окидача који Вас доводе до нервозе, одвојите време како бисте се посветили себи или осмислите позитивне мантре. Не критикујте себе због грешака које сте направили, већ похвалите себе због добрих ствари које сте учинили. Пронађите подршку на свом путу промена.
  • Утишајте аларм у глави: Када су деца агресивна или галаме, Ваш природни одговор на то јесте да се уклопите у такав вид комуникације (као да Вам зазвони аларм у глави који Вас тера на то). Нажалост, оваква реакција само подстиче развијање овог круга. Уместо тога, удахните дубоко, смирите своје емоције пре него што било како реагујете. Утишајте тај аларм и верујте, није ово ништа ургентно и необично.
  • Анализирајте дететово понашање: Већина родитеља сматра да је потребно што пре казнити дете и одржати му лекцију о његовом понашању. Разбијање играчака, ударање ногама о под и ударање брата/сестре су само знакови да је детету уздрмана природна равнотежа и да им је потребна нова стратегија како би се изборили са јаким набојем емоција. Понекад је потребно мало детективског рада са Ваше стране како бисте схватили какве мисли или осећања доводе до одређеног понашања детета.
  • Саосећајте са дететом и његовом борбом: Преточите компликоване емоције у речи, „Та фигурица од Лего коцкица се неће сама поново склопити, зар не? Осећао си се као да треба нешто да бациш и сада мораш испочетка да је сложиш. Верујем да је сада не би поново бацио? Није лако доносити добре одлуке када си изнервиран.“ Не морате се сложити са оним што су урадили да бисте показали да их разумете.
  • Поставите границе уз узајамно разумевање: Стварање безбедног окружења и чврстих граница је важно, али то не треба радити употребом строгоће. Станите тако да сте мало испод нивоа очију свог детета. Понудите му загрљај и утеху. Умирите му руке нежношћу, а не силом. Искористите своју смиреност и самоувереност како бисте му послали поруку да и он треба тако да се постави. „Ово изгледа страшно, али заједно ћемо се изборити. Ту сам, уз тебе.“
Зашто ова тактика успева

Ако сте спремни да помогнете детету да се избори са овим, пре кориговања понашања треба емоционално да се повежете са њим.

Ово није лако.

Можда ћете приметити да радите све како бисте зауставили напад беса, утишали нервозно плакање и решили проблем како бисте повратили мир у кући.

Али, постоји једна ствар – када будете спремни да кажете „Видим како се бориш и волим те сада, у овом тренутку“, дететов осећај стида не може да опстане и да заживи у њему.

Ваше дете може да искочи из тог зачараног круга.

И тада, Ваше дете може да научи да управља својом љутњом, може да превазиђе нервозу и да прихвати све несавршености зато што је свесно да је вредно Ваше љубави шта год да се деси.

Након свега, можда ово и није толико радикалан потез.

Приредила: Александра Ивковић

Извор: imperfectfamilies.com

  1. мај 20, 20:51 #1 Jelena

    Ne znam sta da mislim o ovom pristupu… sa jedne strane razumem unutarnji proces o kom autorka priča i ne smatram da roditelj treba emocionalno reagovati na njega- agresijom ali opet se ne slažem ni sa ovako mekanim maltene snishodljivim pristupom koji ona predlaze jer nagadjam da vrv neće pomoći ,ali ce posredno poslati poruku da je takvo ponašanje ok. Koja je prava mera izmedju ta dva? P.s. jos uvek nisam majka ali mi je ovo super tema

    Одговорите на овај коментар
  2. мај 20, 21:25 #2 Natasa

    Zato sto slusamo savete poput ovakvih kao da je u pitanju univerzalna situacija, zato sto su se roditelji prepali i ne umeju vise spontano da reaguju, zato sve vise i imamo roditelja koji su radije okrecu `liniji manjeg otpora`.

    Одговорите на овај коментар
  3. мај 21, 16:12 #3 Jole

    Često čitamo i drugde na internetu tekstove koji pričaju o “deci”, ali dete od 2 godine i dete od 15 godina su kao nebo i zemlja. Dete od 2 godine jednostavno ne razume kompleksne koncepte, ne razume objašnjavanje jer ono nema pojma da tata ne može da se igra sa njim dok vozi, nema pojma da se gondola gasi u 4 bez obzira da li njemu to odgovara, nema pojma da će da se razboli ako se ispoliva vodom na -5ºC, i hiljadu drugih stvari. Svaki tekst o deci mora da naznači o kom uzrastu se priča.

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.