Ако бих морала да саберем колико сам времена провела лежећи поред своје деце и чекајући да коначно заспе, вероватно бих дошла до цифре од више хиљада сати. Понекад, то успављивање иде сасвим глатко, баш онако као што замишљате родитељство пре него што добијете децу – купање, читање приче, меда, загрљај и дете је за пет минута већ заспало. Али, као што рекох – ПОНЕКАД.
Много чешће се успављивање претвори у бесконачан број питања, одлазака у веце, па још једну чашу воде, па још једну причу… И све тако док не заспи, док не заспи мама сама. Невероватно је колико дуго деца могу бити будна кад легну иако су пре тога потрошила и последњи атом енергије својих родитеља.
И, кад се коначно умири, почињете да ослушкујете ритам дисања да бисте закључили да ли коначно спава. Добро је, заспала је. Е сад још да се некако телепортујете из собе, без икакве буке. Али не, кревет ће зашкрипати, запећете за играчку или ће дете осетити да га остављате, пренути се и тражити вас назад. И све испочетка. А требало је још толико тога урадити док деца спавају.
Признајем да ме то понекад изнервира и да се брецнем на њу: „Ако ти се спава, спавај! Не малтретирај ме!” Како се само покајем чим изговорим те речи…
Знам да ће вам сви рећи да је спавање с децом лоша навика, да је лоше за брак, за њих, да морају да науче сами да се успавају. Али не дозволите да вас убеде да ће ваша деца бити несигурне мазе због тога. Јер неће. А знате ли зашто? Па прилично је логично. Ако им пружите љубав и сигурност, како онда може ико да каже да ће их то учинити несигурним? Како ће то што сте легли поред свог детета јер вас је затражило, забога, на било који начин бити нешто лоше?
Кад наши пријатељи чија деца без поговора сама одлазе у кревет чују да их ми сваке вечери успављујемо, настане она непријтна тишина током које знате да мисле да сте потпуно оманули као родитељи.
На почетку ми је то сметало. Сад сам схватила важну ствар. Нисмо ми ти који губимо. Они су. Губе тих десет или двадесет минута блискости која се не може добити никако другачије осим кад заједно легнете, загрлите се и гледате своје дете како безбрижно тоне у сан. Зато ја и даље успављујем своју децу.
Успављујем своју децу јер видим и осећам да тих 20 минута њима толико много значи.
Успављујем их јер између посла, школе, веша, судова, ручкова, ретко стижемо да будемо скупа и ухватимо те посебне моменте тишине и блискости какви су они баш тренутак пре него што утону у сан.
Успављујем их јер чак ни ја не волим кад треба да заспим сама. Имам 30 година, а кад ми је муж на путу, преврћем се по кревету сатима док коначно не заспим. Зашто онда на то да терам своју децу?
Успављујем их јер све чешће моје старије дете то чак и не жели, већ ми само каже да жели да заспи сама. Знам да ће ти тренуци кад сам јој толико много потребна нестати док трепнем и желим да ухватим сваки који могу. Зато лежим крај ње онда када ме тражи, онда кад јој је моја близина утеха и сигурна лука.
Успављујем их јер знам да су дани и ноћи када сам им тако јако потребна да би мирно заспали – одбројани.
Успављујем их јер они то траже, а ја желим да будем ту за њих.
И да, понекад, после напорног дана, лежање и гледање у плафон је последње што желим да радим. Али онда се сетим да је поред мене неко коме тих пола сата мог времена значи да је вољен, сигуран и да га ништа на овом свету у том тренутку и на том месту не може повредити. А тај њен осећај не бих мењала низашта на свету.
А. Ц.