Зашто деца не могу мирно да седе на часу? У чему је заправо проблем?

Потпуно страна жена данас ми је отворила срце преко телефона. Пожалила се да њен шестогодишњи син једноставно није у стању мирно да седи на часу. Школа жели да га тестира  на АDHD (поремећај пажње и хиперактивни поремећај). Како ми то звучи познато, помислила сам у себи. Као педијатар, могла сам да приметим  да се све чешће сусрећемо с тим проблемом у последње време, овим речима започиње свој текст лекар и терапеуткиња Ангела Хансцом коју брине све већи број деце којој се приписује дијагноза поремећаја пажње и хиперактивности. Бори ли се уистину толики број деце с АDHD-ом или је посреди нешто друго?

Мајка шестогодишњег детета испричала јој је како њен син сваки дан из школе долази са жутим знаком, док остатак разреда добива зелени, за лепо понашање. Сваки дан то дете подсећају да је његово понашање неприхватљиво, само зато што, успркос упозорењима, није у стању да седи мирно на свом месту. Дете је чак почело да говори  да мрзи себе, да није добар ни у чему. Самопоуздање тог дечака се срозава, само због његове потребе да се стално креће.
У чему је заправо проблем?
Од деце се очекује да у континуитету седе прилично дуго. Чак се и од малишана у вртићу очекује да се не крећу и по пола сата током неких активности и да су увек  усправном положају. Ретко је данас видети дете да се пење на дрво, котрља низ брег или се врти у круг тек онако, да би се забављало. Неких игара више нема.
Веме за игру и забаву скратило се из много разлога: растући захтеви образовног система; родитељски страх да пусте дете да се само  игра напољу, а недостатак времена да иду с њим; напредак технологије који децу с игралишта одвлачи за рачунар; и, наравно, распоред који је увек натегнут и не допушта никакве додатне активности у породици.
Ангела Хансцом, на молбу учитеља једном је приликом посматрала школарце на настави. Потанко је описала што се догађало у једном “обичном” петом разреду и што ју је заправо изненадило.
Тихо сам ушла и села у последњу клупу. Био је већ крај школског дана и учитељ је наглас читао књигу ђацима. Никад нисам видела ништа слично. Део ђака се љуљао на столици уназад до тачке ризика од пада, други део се једноставно љуљао, неколико њих је жвакало врхове оловки, а једно дете је чак узело бочицу воде и уједначеним се ритмом лагано ударало њоме у чело!
Није то био разред с децом с посебним потребама, него обичан разред. Најпре ми је пало на памет да се мешкоље зато што је већ крај дана и једноставно су уморна. Иако је то можда стварно био део проблема, постојао је већи и важнији разлог за такво понашање.
Провели смо додатна тестирања и убрзо схватили да деца у том разреду имају проблем с недостатком снаге и лошом равнотежом. Затим смо тестирали још неколико разреда и открили да, у поређењу с дјецом која су одрастала 80-их, само једно од њих 12 има нормалну снагу и равнотежу. САМО ЈЕДНО! Господе, помислила сам, ова се деца морају покренути!
Деца се недовољно крећу
Хансцом сматра да овај проблем поремећаја равнотеже данас имају многа деца управо због недовољно кретања. Да би правилно развила осећај за равнотежу, деца морају помицати тело у свим смеровима – сатима у континуитету! И није довољно да то раде једном или двапут недељно да би се правилно развили. Водити дете на пливање или фудбал два пута недељно није довољно да би развило снажан сензорни систем!
Деца одлазе у школу с телима која су мање него икад спремна на учење. Са сензорним системом који не ради како би требао, од њих се очекује да седе мирно и буду сасвим концентрисана на предавање. Природно, деца се томе опиру, покушавајући да  свом телу осигурате кретање које оно тражи, које му је потребно да би функционирало правилно и да би мозак могао несметано да  „ради” кад је то потребно! Што се догађа кад се деца почну опирати захтеву да седе мирно? Па, логично, замолимо их да се смире и пажљиво прате наставу. Онда се њихов мозак, наравно, искључи, јер није добио оно што му је потребно за правилан рад – кретање.
Врпољење је заиста проблем. То је јасан показатељ да се дете не креће довољно теком дана. То се мора променити. Време одмора се мора продужити, а деца би морала да оду напоље да се играју  чим дођу из школе. Двадесет минута интензивног кретања дневно није довољно. Потребни су им сати игре и умарања вани да би развила и успоставила правилан сензорни систем и самим тим била у стању да на часу укључе мозак кад се то од њих тражи, напомиње др. Хансцом.
Да би могла учити, деца морају бити фокусирана на часу, а да би била фокусирана, морамо им допустити да се крећу!