Зашто дечак од седам година не сме а трчи на великом одмору у школи

октобар 17 18:33 2017

 

На путу до куће комшилук ме чудно посматрао. Имам то неко држање арогантне, вероватно
незадовољнене жене, те ми се ретко ко успут и иначе јавља, ал’ овога пута ми се склањаше к’о оно на
филму. С врата сам почела да вичем “Где си? Долази овамо!”

Преплашен и свестан да је нешто заср’о, вукао се из собе споро. Све му је некако и било свеједно док ме није угледао. Срели су нам се погледи и ја схватих да мисли оно пусто “Убиће ме мајка!”

Тако звучим, Богтепита како изгледам, љута и сва црвена од беса.

“Што плачеш?”, упита ме.

“Kо плаче? Шта причаш? Долази овамо, била сам у школи!”

“Добро, знам, звала те је учитељица, ал’ немој да плачеш, молим те”.

У том се погледах у велико огледало у ходнику и схватих да су ми огромне сузе размазале сву шминку, теку, ма не теку лију, потпуно неконтролисане, напросто живе, к’о олово тешке… Бесно их руком бришем, још љућа јер не знам одакле сад сузе, мислим зашто сад?

“Јеси много љута? Нисам хтео, случајно смо се погурали, није му ништа. Види ни мени није ништа, знам морам више да пазим, све ми је рекла учитељица, немој да плачеш”.

Док се он посипа пепелом као и обично кад нешто скриви и кад се љутим на њега, мени само одзвања у глави “Откуд сад ово? Мислим, зашто сад? Свашта!”

А све је почело потпуно глупо… Позвала ме је учитељица да дођем на разговор, ето никад не долазим на отворена врата па да се видимо мало, да ми исприча шта је данас урадио…. Ништа, шта ћу, дођем, чекам, саслушам. Свашта смо причале, мало о њему, више онако безвезе ал’ рече она на крају разговора: “Ово морам да Вас посебно замолим, молим Вас да на ово обратите посебну пажњу, да причате са њим да то не ради, да га казните ако треба и да будете истрајни у казни” и тако још сто реченица увода да би на крају рекла “да му објасните да не сме да трчи на одмору”.

Затече ме у моменту, па махинално онако поданички рекох “’Оћу”.

Ођедном ми се упали ламица и упитах: “Чек’, како мислите да не трчи на одмору?!!! Зашто да не трчи?!!!!!!“ Ту она изнесе све тезе из приручника о безбедности деце у школи, те ће да падне, те ајд што ће да падне ал’ има да повреди још неког док пада, те ће да се угрувају, те то није дозвољено, неће она да буде одговорна, те ће….”

Саслушах мирно све те аргументе зашто дечак од седам година не сме да трчи на одмору, пробах да објасним да немају физичко, да му фали ваздуха, да је у школи од 7-17х, да је мали.. Ма јок, да не трчи и тачка. Завршисмо разговор и свака одлази својим путем. Али она не зна… Ођедном ми постаје јако хладно, баш као оног дана кад сам гологуза и распорена, почетком фебруара, лежала непрокривена у шок соби Градске болнице.

“Знате, није све ово најбоље прошло. Чини ми се да је жилав, други доктори нису тако оптимистични, али још је рано за било какве коначне закључке. Прилично је млитав био кад смо га извадили, слабо је дисао и дуго му је требало да заплаче. Лош му је апгар, шест на седам, то је прилично слабо, видећемо како ће бити наредних дана. Да, има и малу цисту на мозгу, али она би требало да се повуче, то је од Ваше хипертензије, свакако ћемо га пратити”.

Следећег јутра или месеца или године или живота, јер време је стало, све је стало на моменат, доктор ми га са сестром доноси на подој. Предаје ми га у руке и каже: “Ето, шта да Вам кажем, даће Бог да све буде добро”. Покушај утехе.

Размотавам мали бели замотуљак на кревету, сестра каже: “Немојте”, доктор вели сажаљиво: “Пусти је”, домунђавају се погледима… Гледам га нетремице, мален у шаку да стане, голуждрав, модар као да је рат прошао, пишу има – то је важно, десет прстића горе, десет прстића доле. Мени леп, најлепши. Мени велики, ма највећи. Мени је – мој.

“Докторе, ја сам родила Супермена”, кажем поносно. Доктор, пун “оптимизма” се кисело осмехну и рече: “Их, па то све мајке мисле, биће и он добро ваљда. Пратимо му функције, мораћете пуно са њим да радите. Неко време ће да каска сигурно за вршњацима, може касно да прохода и проговори. Знам да је ово све тешко… Ви сте сад пуни емоција, ако вам је лакше, исплачите се слободно, то све мајке раде”.

“Докторе, али ја нисам све мајке. А он, он ће бити најбољи”. Сузу пустила нисам. Намагарчили смо све лекаре, “оптимисте”, били смо напреднији од вршњака већ са осам месеци, проговорио је течно као одрастао са годину и по и од тад га нико није зауставио…. Чудно где те неке ствари стигну… Да, сад знам одакле ми ове оловне неисплакане сузе, плачем сада, а све мајке су већ своје сузе исплакале кад је требало.

“Слушај ме добро сад овамо”, размазујући маскару сва зарозана га грлим и настављам: “Немој да си зуцнуо учитељици да сам ти ово рекла, али трчи сине, трчи кад год можеш, где год можеш, трчи у инат свима који не верују, трчи за своју слободу, трчи за своју борбу трчи, али пази, нису сва деца Супермени као ти… Шшшш, немој ником да кажеш”.

Пуј, пуј…

МАРИЈАНА СТОЛИЋ

Извор: http://lolamagazin.com

  Categories:
напишите коментар

2 коментара

  1. октобар 18, 17:42 #1 Aleksandar

    Treba da shvatimo da nismo u školi čuvari u zatvoru, već oni kojima su roditelji dali svoju decu, da ih pazimo (i mazimo, što da ne), isto onoliko koliko ih i sami rodtelji vide u toku dana…

    Одговорите на овај коментар
  2. октобар 22, 15:41 #2 Саша Николић

    Дете не сме да трчи на великом одмору у школи не због учитељице, већ због његових родитеља који праве фрку ако се повреди! Чланак је промашио фокус…

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.